Али, када Ранку буде напаствовао рођак, мајка Мирка тачно зна шта треба да уради. Удаљи је из куће. Оваква тематика на сцени би врло лако могла да произведе патетичан вишак осећања и постане тек лош драмски покушај. Али, глумци у овој представи то врло вешто и доследно избегавају, а ипак успевају да “увуку” публику у ову породичну драму на сцени.
Мајку Мирку у представи “Моје дете” игра Ивана Николић, глумица која је од 2010. чланица ансамбла БДП-а, након што је 2006. димпломирала у класи Владимира Јевтовића на Факултету драмских уметности у Београду. Занимљиво је да, иако је већ седам година у овом позоришту, Ивана Николић први пут дели сцену са својим колегом Андрејом Шепетковским, који игра оца у овој представи, и Јованом Гавриловић – девојчицом Ранком.
Редитељка Ана Ђорђевић је, говорећи о свом раду на овој представи, поменула природност, а утисак је да је то ње дошла захваљујући глумцима, и да је осећање мере најбољи израз за оно што су урадили. Какве су биле њене инструкције глумцима?
– Она је учинила да то буде лако и једноставно, баш зато што нас је увек враћала на оно што је битно. Заправо је радила дуплу ствар. Пуштала нас је на пробама да све иживимо до краја, и да претерамо кад нам се то ради, а онда да то “смањимо”, да буде испод и изнад онога што треба. Али, онда нас је тако вешто враћала на оно што су фокус, радња, односи, што је циљ. Мислим да је то стварно драгоцено, и да нам је толико слободе дала, да смо се ми просто природно увек враћали ономе што нам је био задатак.
Каква су уопште била ваша размишљања о овој тематици кад сте прочитали текст?
– Право да вам кажем, било ми је јако тешко да се опоравим од онога што сам прочитала, и онда сам схватила да је радити „Моје дете” велика одговорност. Опет, с друге стране, у међувремену сам, мало пре тога, и ја постала мајка, и схватила да су се моји животни страхови променили, као и да сам добила неку нову снагу. У исто време фокус моје љубави је прешао на неког другог. Ви заправо имате константну бригу за своје дете, и онда, кад схватите да постоје неке мајке које се свесно одричу тога да гаје своје дете, зарад његовог добра, мени је тај судар, у ствари, био најстрашнији. Јер, шта је то заправо? Можда је то највећи страх. Ја мислим да јесте.
Тема полази од појединачног и сеже до универзалног, али, с друге стране, озбиљна и везана за Роме, “људе без адреса”. Колико се одражавало у раду на ликовима у овој представи чињеница да се ради о њима, о људима који живе у тешким животним околностима?
– Ми смо имали стварно добру припрему са редитељком Аном Ђорђевић, и ја сам, иначе, Шапчанка родом, притом сам из коњарске породице, и они су мени блиски. Ми имамо неку врсту отклона и мислимо: па како се све то дешава тим људима? Али, то су људи који су нама заиста близу, ми смо сви свакодневно са њима у контакту. Е сад, колимо ми то желимо да видимо? Имате неки проблем, али замислите све још десет пута више и теже на све то. Још и немате адресу, немате где да спавате. То су неке околности, нама можда делују незамисливо, а заправо нам је све то близу и врло је могуће да се догоди. Видите да је данас, поготово у овом систему у којем ми живимо, врло могуће да вам се живот за дан промени, па да они живе можда боље од вас.
Какво вас позориште занима, оно које говори о сличним озбиљним темама? Да ли вам је важно шта се са сцене говори?
– Важно је, занима ме ангажовано позориште. Ја волим позив на бунт, јер мислим да, док се неко индивидуално не промени, ми стварно немамо шансу. Докле год се савијамо и кријемо иза система, неће се ништа променити. Стварно, шта би било кад ми не бисмо ништа послушали, да не радимо нешто кад видимо да је неправедно?
Да ли може позоришна уметност да помогне у томе?
– Мислим да може, али морамо се сви удружити у томе. Мислим да је то пут.
Н. Пејчић
