Драму „Ја сам она која нисам“ Матишић је написао из три дела. У причи „Хрватска Лолита“, кроз сусрет рођака из Загоре, професора и локалног мафијашког боса, из другог плана, у фокусу је девојка која као сексуална радница враћа дугове свог оца. Ионако млада, кад из протеста обрије стидне длачице, постаје „књижевна атракција“, док идентитет спрам стварног порекла задобија тек касније, кроз низ перипетија у комшилуку и обрачун њеног оца и мафије.
У другом делу, „Порно филм“, поново из другог плана, сусрет двојице пријатеља, доктора и музичара, откриће чистачицу која је и талентована певачица, али и уради сам порно-дива. Комшилук инклузив. У овом делу већ се разоткрива и намера аутора, а почиње још жешће редитељско поигравање такозваним метанаративом – идејом да ликови показују да су ликови, а не стварни људи, провоцирајући још више и дубље питање идентитета, реалности, истине, односа ових појмова са замислима творца... Откако је позориште провалило да нема смисла пред публиком скривати да је позориште, као у (Марвеловом) мултиверзуму, отворили су се заиста плодотворни и небројени светови за различите и сложене нивое тумачења и значења света у којем се канда само наизглед живи.
И у трећем, финалу приче, где ће се још једном из контре, у комшилуку, укрстити и претходна два дела, „Жена ђевојчица“ је мајка, пијанисткиња, коју упознајемо као алкохоличарку, у акцији оца у пензији и сина економисти да је спасу тако што ће позвати полицију. У њеној причи повезују се судбине свих приказаних жена, кроз мајку-жену-девојчицу - „надфеминистицу“, у обрнутом реду ствари и поретку.
Већ из овог сижеа да се наслутити повезница у дијапазону тема од социјалних – друштво са ангажованим криминалним миљеом и минорном улогом људи од „телевизијског интегритета“, како су представљени професори, доктори, економисти, нипошто моћни у властитим животима, до родних и дубоко интимних – питања односа жена према мушкарцима, али и самих њих према себи. Односи моћи овде су очигледни, као и поља деловања, у оквиру којих жена делује готово искључиво у породици. Нешто као кроз раније споменути метанаратив, црнохуморност свог драмског писма, Матишић се и на овом месту иронично дистанцира кроз реплике једне од јунакиња да мушкарац пише, али баш и не осећа жене. У публици, више би се рекло да су многе ствари постављене исувише као клише, са намером аутора да нам баш све, ето, понекад и ничим изазвано, сам предочи и објасни. Затим и да нас саблазни, мада ни питања сексуалности, садо-мазо односи, женски оргазам, нису више толико саблажњив материјал, па и непознаница, сем у сфери на коју представа и циља – малограђанштини. Могуће и отуд игра на превазиђени клише, али са мером постављен у простор и у време у којем је и даље доминантан.
Редитељ Паоло Мађели Матишићев скор, појачан и музичким сегментом, својеврсним саундтреком представе (музика Иванке Мазуркијевић и Дамира Мрла Мартиновића), видео артом (Иван Клиф Марушић), вешто режира као комбинацију класичног драмског наратива у структури коју разбијају, растурају, најбоље рећи с времена на време протресају сцене унутрашњих стања актера. Зачудни покрети, плесови, музичке и видео нумере, употреба „параванске“, папирнате сценографије (Миљенко Секулић) и одређене реквизите (свеприсутни букет цвећа), обогаћују свет представе и дају му не само на визуелној раскоши.
Глумци попут Урше Раукар, Зорана Чубрила, Барбаре Прпић, Филипа Ноле, Луције Шербеyије, Дада Ћосића, Анђеле Рамљак, заиста показују дубоко разумевање позиције извођачког уметника у сложеним захтевима савременог позоришта, где се за улогу не подразумева само игра на једну емоцију, стање или махање, ударање рукама, гласом, стасом... Свеукупно, представа Загребачког казалишта младих подсетила је на не тако давно, а тада сјајно време драма Биљане Србљановић и њихових успешних инсценација, које су на Стеријино позорје долазиле баш и из Хрватске.
И поред свог откривајућег, сабирајућег логоса, како то воле да кажу филозофи, оно што мене ипак узбуђује и највише брине не долази (само) из представе „Ја сам она која нисам“, него нешто што сам чуо пре неки дан од Каталин Ладик, у интервјуу који је дала баш за „Дневник“. На питање женског идентитета, тела, она одговара да је то некад, у време неоавангарди, било питање уметности, а данас је оно само роба. Поготово голо женско тело. Питам се да ли данас било шта, па и тренутно тренди тема огољавања жена, чак и у окриљу уметничког духа, заиста има ишта више сем те, робне вредности?
Игор Бурић
