Ово су нека од вечних питања за све људе. Често се постављају и када се ништа не питамо. У Темишвару, део су једне позоришне игре, првог дела трилогије која открива Јозефин, део града, његове историје, кроз животну причу двоје људи, Вики и Мартина. Представу „Паралелни град“ режирала је Ана Маргинеану, по тексту Стефана Пеке, а изводи је Мађарско национално позориште „Чики Гергељ“ које организује Фестивал „Тест“. Изведба је врло, врло жива. Односно не одвија се у позоришту, него је сцена град, делови железничке станице, представништво „Нокие“, стари мост пред Тргом Марије, обале Беге, пијаца и паб Јозефин, улице, саобраћај, људи...
Игра се на два језика, румунском и мађарском, који данас доминирајуу Темишвару, иако је Јозефин добио име по великом Хабсбургу, Јозефу Другом, и важио је за немачки део града. Важио је и за елитни, луксузни део, који после соцреализма и капитализма изгледа као да му ни милион инвеститора не би повратило стари сјај. А управо и о томе говори представа „Паралелни град“, индиректно, кроз догађаје кроз које упознајемо Вики и Мартина.
Вики је жена која покушава да се домогне Немачке, заједно са неколицином избеглица којима помаже, у чему проналази једину радост живљења. Депресивна, пева кад је нервозна, а у последње време све је нервира. Пријатељи адвокати, брат полицајац, кварт у којем је желела да живи, а који се променио и не личи више на себе, као ни људи са којима је одрастала.
Вики је требала да се уда за Мартина, али он је бестрага нестао. Ко зна где. Док се не сретну испод Моста еха, са две различите стране реке. Мартин је наставник физике, који је законе науке примењивао коцкајући се, све под изговором да помогне болесном пријатељу, а касније и Вики.
Ову романтичну, али и социјалну драму Стефана Пеке публика прати као паралелне токове. Редитељка Ана Маргинеану је у ономе што се данас зове имерзивни театар, публику поделила у две групе, једну која под ознаком нацртаног зеца роза боје прате Вики, и другу која под знаком плавог пса прати Мартина. Њих двоје играју Етелка Мађар и Атила Балаж, као људе које сваки дан срећемо на улици и пролазимо поред њих. У изведби представе учествују и бројни други глумци који се појављују на најнеочекиванијим местима и нестају, поново нас подсећају да и иза малих улога стоје велики животи, као иза оне коју симболички као корпорација, а и као жива особа, игра Нокиа – са духовитом иронијом искоришћеном рекламном репликом „конектинг пипол“.
Фестивалско извођење представе „Паралелни град“ на „Тесту“ у Темишвару два пута у истом дану спојило је Вики и Мартина. Зечеви су одиграли и псе, и обрнуто. Спојене су и две стране Бегеја, две историјске епохе, два језика и ко зна шта још све не, кад се сабере четверочасовна шетња Јозефином за сваког појединца у публици, драмске јунаке и оне људе на реци, пијаци, железничкој станици, који ни чудом да се начуде откуд једном лику кеса пуна пара, а једној жени толика несрећа да шетајући тужно пева. И док иду, као да не примећују да су уз њих групе људи који пажљиво прате шта они раде и говоре, а кад плачу, знају са њима и сузу да пусте, на сред улице.
Игор Бурић
