Ни налик афричкој или америчкој култури древних народа. Не знам довољно о томе, али после деценија гледања, слушања и читања њихових уметничких дела, усудићу се да кажем да су мађарски духови без облика, значења, садржаја у некој фиксној и чистој форми. Више су попут елемената, материјала од којих је сачињена и Панонска низија – земље, воде и ваздуха, који се, попут гласова њиховог језика, стално мешају и премећу у нешто ново, аутентично, до чега им је веома стало, као да чува нешто свето, неку тајну од остатка света.
Ово ми је по ко зна који пут пало на памет после премијере драме „Кад те Бог ритне у стомак“ Андраша Урбана, по роману Илдико Ловаш, у копродукцији Новосадског и позоришта „Деже Костолањи“ из Суботице. Заправо, пало ми је на памет зато што тематизује живот Гезе Чата, а читати њега је као читати Кафку, Стари завет, Еп о Гилгамешу и Упанишаде, заједно. Лудило, да. Има једна сјајна (анти)психијатријска књига „Производња лудила“ Томаса Саса која лепо показује како је друштвено уређење више „лудака“ одвело у смрт, него их избавило од ње. Геза Чат је дефинитивно један од њих.
Илдико Ловаш у ономе што је драматуршкиња Корнелија Голи обликовала у низ монолога, а Андраш Урбан режирао тако да се они, сви осим једног, на сцени емитују снимљени, написала је могућу верзију Чатовог „лудила“, проткану истраживањем његових дневника и, очигледно, других материјала. У њу су укључени и монолози Чатове мајке, Гезине жене Олге и „Мале Олге“, њихове кћерке, која је остала сироче и одрасла у самостану, релативно касно откривши ко су били њени стварни родитељи. Открила од стране друштва, наравно, тако да је и ово „стварни“ заправо предмет књиге, па и представе у којој су они људи од крви и меса. Е, кћеркин монолог је једини који се изговара уживо, успостављајући тако дирљив и интиман тренутак у којем представе постаје лична, овде и сада, за разлику од матрице која подсећа да јунаци нису више са нама. Њихово је прошло и није имао ко да их чује и слуша, бар не онакве какви су нам приказани.
Од крви и меса значи жене које као да су одустајале од себе удајом, рађењем, а истрајавале у томе, умирале, мушкарце подељене између такозваног стварног, и света у којем су живели. Геза Чат у том смислу заиста је трагички јунак. Осујећен да убије један, он убија други. Веза „лудила“ и уметности још увек није довољно истражена, али је потврђена и врло манифестна.
Оптерећеност жене плодом своје утробе, сина смрћу своје мајке, оптерећеност очекивањима, неподобност, неприлагођеност, околина која не прашта кварење просека умереног, нормалног, у режији Андраша Урбана теме су преточене у живе слике. Јако је узбудљив однос говорне и сценске радње, који је у благој мери асинхрон, чиме је избегнута илустративност, као и тиме што је сваки од гласом саопштених мотива само основ за телесну импровизацију. За експресивне и надреалне сцене у којима је материца акваријум, ембрион прво има цев за дисање, па се затим као новорођенче праћака попут рибе док не удахне. За сцену венчања Чатових прожету ломљењем супружника око кармина и пољубаца док се не стигне и до кавеза. Сцену у којој цео глумачки ансамбл (Ливиа Банка, Габриела Црнковић, Тимеа Филеп, Борис Кучов, Габор Месарош, Роберт Ожвар, Андреа Веребеш) – у целој представи изузетно моћан, као у трансу, снажно фокусиран на физичку еманацију психичких стања – постаје бенд и уживо свира и пева, све полупаније и полупаније, а ипак музикално до бола, приказујући сву сложеност Гезиног стваралаштва и, опет, односа са женом Олгом. Сцену гозбе друштва над његовим дневницима, попут лешинарског ритуала неког култа. Изузетном симболичком потенцијалу и метафизичком отклону у нешто необично, спомињано на почетку овог текста, доприноси музика Силарда Мезеија, костими Марине Сремац, маске Даниеле Мамужић, живописна реквизита које има не претек, од папира, кеса, до парадајза и селотејпа.
Међутим, као најзначајније, или бар централно, издваја се сценографско решење редитеља, да се цела представа одвија испред платна којем светло мења боје, али што је још важније – платна испред којег ликови добијају обличје тек након што су иза њега били сенке. Смена ових планова сведочи о могућој намери да се цео процес изведбе може посматрати као извођење на видело, што у теорији уметности, па и поменутој психологији, има значај откровења, односно освешћивања или повезивања – интегрисања више слојева у јединство, творевину која је, гле чуда – на позорници. Дакле, у простору илузије, реалности (креативног) „лудила“.
И отићи ћу најдаље што могу, јер ме све ово страсно инспирише. Пошто језичка фигура наслова „Кад те Бог ритне у стомак“ помало сурово означава врховну креацију, зачеће, тврдим да читава партитура овог уметничког дела која представља пропињање, трзање, роптање, бунило, својеврсно искакање из коже, из затвора, осећаја заробљености, тескобе, није ништа друго до ослобађање живота, његово винуће и поринуће, чак и кад је треснуо о патос.
Игор Бурић
