Осим текста који следи, о представи „Четири брата“ Радована Тишме, у режији Драгана Јаковљевића, организован је и округли сто, као део пројекта замишљеног да се продуби рецепција позоришних дела, као и улоге и места, односа позоришне критике према позоришној уметности ван великих културних центара Србије.
„Четири брата“ је комад релативно млађег и непознатог писца, у књижевности чувеног презимена – Тишма – који говори о обичним људима у уобичајеној ситуацији: када родитељи премину, наследници се окупе и деле имовину, с неизбежним подсећањима, дискусијама и свађама ко је шта, кад и како учинио да би се та иста имовина и породица одржала у нормалним токовима. „Четири брата“, врло индикативно, говоре о потомцима руралне средине, пољопривредника, који су децу школовали и васпитали најбоље што су могли. Тај репрезентативни узорак пун је оних места у којима из патријархалне породице видимо патријархално наслеђе, али и нови однос према женама, којих у комаду и представи нема, али се стално спомињу у контексту промене у ставу према животу, односу према снази и доминацији мушког пола, његовом власничком статусу. Браћа су потпуно различита, па имамо једног интелектуалца, једног „папучара“, једног сељака и једног „дебила“, стереотипно повезаних са статусом грађанина, породичног мезимца, земљорадника и несрећника, чиме се отвара низ тема и односа, лабаве повезаности и мотивације, без поптуно изграђене линије главног тока, кулминације, разрешења, сем оног који се за драму тог типа готово неприродно намеће – освешћења и помирења.
Редитељ и сценограф Драган Јаковљевић понављања у драми и њену општост своди на више него гледљив сценски израз. Радњу, подељену у три дана, зацртана као рок да се одреди судбина земље (имовине) и бриге о брату који не може да се стара сам о себи, Јаковљевић поставља у „ринг“, смештајући игру у публику (глумци су окружени са све четири стране). Тиме се и четири ћошка симоболички подударају с ударима и налетима браће једних на друге, приближавајући тензију, увлачећи публику у игру и у размену међу њима, контакт спрам и без обзира на дешавања на сцени.
Бирајући потентне детаље (ципеле, прслуке, јакне, папуче...), костимографкиња Јелена Јањатовић такође лепо отвара простор за игру глумаца, у овом случају унутрашњи. Здравко Малетић као Мића, брат с неком врстом психозе, поремећаја, има најлакши и најтежи задатак. Воја Ивана Видосављевића је ситуирани професор из Београда, с карактеристичном „јарећом“ брадицом, наочарима и фенси оделом. Њему је ситуација испод нивоа, што се он стално труди да потцрта избором речи и гестова, понашања према сеоској реалности из које је и сам потекао, која га је подигла. Раде Ненада Вулевића је несигуран, најмлађи и најслабији брат, ком темпо живота највише диктира жена, наслањајући се на његову очигледну доброту и мекоћу. Бане Драгана Стокића је приземан, радан, бескомпромисан у великој фази драме да се ослободи свега што је морао да трпи зарад браће, како ситуација изгледа из његовог угла.
Глумци су врло добро, сугестивно и бираним средствима, кретњом, говором и гестовима играли своје ликове. Невоља је што и они морају да се боре с препричавањима ситуација у тренуцима када оне нису довољно мотивисане (као да нису заједно одрасли у истој кући), да нађу решења за егзалтације и понављања оних које су већ речене или им није место у свакој „новој“ сцени, што морају и у групним и у дуо или трио сценама да бране гард и став својих ликова, интензивирајући драмску динамику не према бурном разрешењу, него према мирном. На тренутке исувише нападно играју карактеристике ликова, поведени бруталном реалношћу и реализмом, готово веризмом, који је диктирао редитељ, бодући очи већ очигледним. У том нијансирању најбоље се снашао Ненад Вулевић, који је Радета представио бираним и најпажљивије нијансираним тоновима глумачке партитуре, смиреним држањем и маркантно бираним ефектима снажнијег наступа, тачно онда кад му је време и место.
Захваљујући константном контакту с публиком, образованом укруг да посматра „бокс меч“, не само четири брат, него читавог друштва око родних, економских, у ширем смислу социјалних питања, њиховој заинтересованости и озбиљној узнемирености, забирнутости над виђеним, и поред свих мана текста и оних мање изражених у представи, и поред хепиенда, евидентна је била велика пажња и значај дејства игре. Представа „Четири брата“ у Крагујевцу се тако лако може сврстати у значајна остварења актуелног позоришта Србије.
Игор Бурић
