Хелмерхорст је по образовању глумац, али је покрећући рад своје трупе „Перспект“ врло рано, у време неоавангарди 20. века, почео да експериментише са применом нових технологија у позоришним условима, аудио-визуелним ефектима, полако постајући и редитељ, сценограф, музички и уметник фотографије. Балкан је боље упознао као водитељ радионица холандске МАПА (Moving Academy of Performing Arts), а деведесетих година неколицину њих је држао у Београду и Новом Саду, одакле и веза да баш он буде позван за необичан спој стрипа и позоришта, који је урађен посредством комбинације филмских елемената.
- Наравно да сам био заинтересован да режирам стрип, јер сам већ радио доста са пројекторима, визуелне представе, велике спектакле на отвореном... И иначе сам заинтересован за манипулацију светлом, анимацију објеката, специјалне ефекте... Нисам љубитељ позоришног „ноблеса“ као што је драма, које се углавном заснивају на дијалогу и много текста, музикалности и ритма А – Б – А – Б, пинг-понг. У стању сам да их режирам као веома трезвене представе, оне у којима двоје људи седи за столом и разговара. Али, углавном радим све супротно томе – објаснио је откуд у Новом Саду и шта воли да ради овај необично живописни уметник.
Како вам је ишло овде?
- Морао сам да прерадим текст, јер је био базиран на стрипу Банета Керца, са о-кеј идејама, али био је без изражене структуре. Није имао довољно брз темпо, нити драматуршке доследности. Ако ставите у текст машину за путовање кроз време, морате да је искористите или као фазон, веома кратку епизоду, или као основу за целу причу. Ја сам ове изборе морао поново да донесем, јер прича има ту машину - времеплов, који је био потпуно споредна ствар, изум који нисам могао никако да употребим. Та споредна линија приче у стрипу је функционисала о-кеј, али не и на сцени.
Шта је до краја онда драматуршки заплет, јер стрипови, поготов они о суперхеројима, познати су као акционе приче, не баш пуно у вези са драмом или позориштем?
- Драмски ниво је у томе што уметник који је створио богињу као свој влажни сан, након тога се заљубљује у њу. Чиста класика! Аутор онда чак даје себи улогу и покушава да је упозори на опасност, да би она после тога схватила да је само његова марионета. То је драматуршка основа, која није толико тешка и сложена, али сасвим довољна.
Још једна велика тема ове представе је могућност феминистичког читања!
- Сигурно! Постоји феминистички аспект унутар ње који може да јој се пребацује. И даље, Кет Кло је вигиланткиња. Њена мисија је да буде праведна, свидело се то некоме или не. Као комплетан лик, она је комплетнија у својој улози жене, не хероине. Као Каролина Конор, она смара своју цимерку придикама како треба да учи, а не да излази, као да јој је мајка. Њен други лик – Кет Кло - је превелик за речи (смех).
Говорећи о суперхеројима и стрипу, свету Марвела и Ди-Си Комикса, ликовима као што су Бетмен, Супермен, Спајдермен, Ајронмен, на основу којих је и Бане Керац креирао своју Кет Кло, колико они кореспондирају са неким вашим афинитетима и погледима на уметност?
- Волео сам мало каснијег, веома мрачног Бетмена. За мене су најинтересантнији ти ноар градови у којима су хероји антихероји који се боре за оно што би да раде. Из тренутка у тренутак скоро да говоре: „Срање, дајем отказ!“ Свиђају ми се суперхероји који су уморни од живота. То се такође већ могло видети у филмовима о Џејмсу Бонду. Када год би таквим ликовима требало нешто више од живота, давали би им тај умор. „Ово је мој последњи задатак!“, гласио би одговор сценариста. Као у добрим филмовима о приватним детективима. Филип Марлоу Рејмонда Чендлера, на пример, увек је лузер, андердог. Он би да ради добро, али је потцењен и потиштен због тога.
Данас доживљавамо револуцију ликова из стрипова на великом, филмском платну. Шта мислите о томе?
- То је чист ескапизам! Ти модерни хероји, полубогови, то ми све познајемо још од грчке митологије, само је сада смештено у друго окружење, другачију арену. Најинтересантији филм који се бави тиме је „Спуф“. Он потпуно бежи од тога, иде другим трагом, да и није баш толико забавно бити изоловани суперхерој. Пуно се труда и пара улаже у филмове о суперхеројима, могућности у анимацији данас су бесконачне, али то је опасност. Филмови би требало да иду до коске.
Како се ви као редитељ представе „Кет Кло“ односите према томе?
- Ми имамо хумор, комедију, као и сценску радњу која сугерише акцију, на начин на који она може да се прикаже на филму. Замрзнуте кадрове, на пример, који су веома интересантни за глумце. Наша представа не имитира, него подсећа на филм, а мислим да је то интересантно. Спој та два света на тај начин је веома занимљив.
Свет стрипа и филма је веома брз. Позориште није такво. Да ли вас је копкало како ће све то да се искомбинује уживо на сцени?
- Постоји известан ризик, питање да ли ће нова, добро не баш нова комбинација елемената, позоришна мешавина израза, гледање глумаца како „гамижу“ и крећу се на неочекиване начине и неочекиваним покретима, бити допадљива. Видео-пројекције су такође увек захтевне. Кренули смо са идејом о три пројектора, а радићемо ипак са једним. Надам се да ће вам се допасти представа и комбинација елемената у њој!
Игор Бурић
