Естерхази је пореклом из познате, старе аристократске породице, чијом се осмовековном историјом бавио у роману „Хармонија селестис“.
У другом роману, названом „Исправљено издање“, Естерхази је описао новији догађај из историје своје породице, можда за њега најдраматичнији, везан за спознају да је његов отац био доушник тајне полиције. Све то, као и Естерхазијев поглед на свет у „Малој мађарској порнографији“, и на историју која је за овог писца политичка порнографија, инспирисало је Никиту Миливојевића да режира ову представу.
– Кренуло се од „Мале мађарске порнографије“. Да будем искрен, прво ми је био страшно инспиративан тај наслов, па сам пожелео да прочитам и видим о чему се ту ради. Знам, наравно, да је то чувена књига, али касније сам пронашао још две страшно занимљиве књиге, које су ми биле потребне за представу и направиле прави помак. Једна је „Хармонија селестис“, та велика историја његове породице, а друга, можда и најважнија за одлуку да се прави оваква представа, била је књига „Исправљено издање“, која је на неки начин наставак „Хармоније селестис“. То је тренутак када је Естерхази открио да му је отац био доушник тајне полиције. Страшно узбудљиво дело. Те три књиге су направиле нашу представу – каже за наш лист познати редитељ Никита Миливојевић, који сада први пут ради у Ујвидеки синхазу.
Поменути тренутак баш одговара тврдњи да свака породица има једног костура у ормару, како и гласи једна Естерхазијева реченица у представи. Али, да ли костура уопште треба вадити из ормара, и шта онда радити са њим? Миливојевић открива да се у представи и поставља питање шта радити са истином...
– Представа говори о својеврсној манипулацији истином, о нашој потреби за њом. Међутим, кад се истина открије, шта онда са њом? Да ли је истина увек само нешто што нам донесе добро? Или се сруши цео свет с том истином. То је отворено питање за озбиљну дискусију. Ја немам, а нема ни представа одговор на то, али га постављамо.
Лик Оца игра Арон Балаж, који подсећа на то да у представи постоје само нагађања зашто неки човек пристаје да буде шпијун. „Ни Естерхази није објавио зашто, можда нема ни у досијеу зашто и како су га врбовали. Потресна је то прича, нико се не би радовао када би сазнао нешто слично“, описује Арон Балаж.
Глумац Золтан Ширмер, Наратор у представи, свестан огромне Естерхазијеве дилеме да ли да прихвати чињеницу да му је отац био шпијун или не, каже да је јако тешко просуђивати о свему томе. „Зависи од човека до човека да ли би осудио некога јер је шпијун, или би покушао да нађе разлоге да га ипак оправда. За мене лично, он је шпијун, а да ли је то морао да постане, или не, то никад нећемо утврдити. Мислим да ни сам писац није могао да живи с том дилемом и том борбом”, сматра Ширмер.
Наслов Естерхазијевог дела, и ове представе је „Мала мађарска порнографија“, али, како Никита Миливојевић објашњава, лако може бити и српска, и европска, а можда је најтачније рећи - светска порнографија.
– Чини ми се да живимо у невероватно лицемерном свету, где се толико манипулише истином, толико нам мажу очи, а притом је за мене врхунац бизарности, на пример, што за Доналда Трампа гласају сиромашни. Један мултимилијардер заступа гласове сиромашних. Па то је ван памети! Ту има нешто порнографско, потпуно бизарно, што не можете разумети. Као што не можете разумети ни све ово што се дешава са избеглицама и границама. Цео свет, као што каже јунак у овој представи, као да се окренуо наглавачке, и, каже он у једном тренутку, изгледа да се ништа не може сазнати. Ништа није онако као што видимо. Истина је увек негде испод површине и о томе говори ова представа - додаје Никита Миливојевић.
На сцени има доста папира, списа, досијеа, важних детаља представе, али, без обзира на то да ли је литаратура у питању или досијеи, ипак је питање колика је њихова моћ данас? Миливојевић, међутим, наводи да и даље верује, односно да живи у илузији да је моћ и литературе, и овога што ради, и позоришта, уопште уметности, у томе да постоји:
– Просто, не бих могао да радим, кад не бих веровао у то. Наравно, једним делом свести знам да је то илузија, али ја морам да верујем у илузију. За мене је ово фантастична књига, просто потребна књига. Кад је прочитате, осећате да сте освојили један унутрашњи, бољи свет. То је за мене одговор на причу зашто је вредно све ово радити. Наравно, немам никакву дилему око тога да то интересује само мали круг људи овде, али и то је сасвим у реду...
Н. Пејчић
