Ову информацију „Дневник“ сазнаје од редитеља Небојше Брадића, који је са премијерком Аном Брнабић прошле недеље имао састанак на којем је презентовао „Мапу пута“, односно план повратка публике у сале и уметника на сцену. По речима познатог редитеља, састанак је прошао одлично и први је корак ка реализацији идеје да нова позоришна сезона не прође као друга половина прошле – катастрофално.
– Још у мају смо имали скуп у Дорћол плацу на којем сам говорио о култури после вируса. Јасно је да је било пречих брига, али исто тако, нико се није сетио да објасни зашто је позориште важно и да покрене прагматичну иницијативу за његово поновно отварање – каже нам Небојша Брадић, објашњавајући да је безбедност основа његовог плана. – Безбедност је у позоришту важна и кад нема вируса, тако да сада само треба прилагодити услове рада. Не требају милиони за то и најновија научна достигнућа са Харварда, који је развио производе против ширења вируса у јавним просотрима. Довољни су вода и ваздух, рационална стратегија и протокол, како би омогућили да бар 40 одсто капацитета сала испунимо публиком која не мора нужно да седи раздвојено. Животни партнери, пријатељи који се иначе друже, могу да седе заједно, са обавезним маскама.
„Мапа пута“ Небојше Брадића, представљена на састанку са премијерком Аном Брнабић, реферише на међународна искуства у вези са поновним осмишљавањем позоришних пракси, које представљају „витални грађански дијалог о свету какав желимо да буде“. Та искуства се крећу у рангу од нових редитељских решења - држања дистанце извођача на сцени, до тога да чланови оркестра носе маске осим дувача, којима су уведени пластични панели. Свима се мери температура пре уласка, а препоручује се ранији долазак, ради избегавања груписања и гужви.
„Мада у овом тренутку постоје питања на која још увек нису спремни сви одговори, верујем да ће артикулисање што већег броја питања водити ка бољој припремљености позоришта да поново подигну своје завесе и прикажу представе пред испуњеним гледалиштем“, записао је Брадић у својој „Мапи пута“, тежећи да ставку по ставку, да конкретне предлоге реоорганизације рада, свестан да не постоји варијанта „нултог ризика“, али постоји могућност за „вишеслојну одбрамбену интегрисану стратегију“, односно поделу одговорности између особља, уметника и публике.
„Вентилација и филтрација“ су поглавље у којем се предлаже унапређење ових система у циљу што већег протока свежег ваздуха који доказано умањује шансе за опстанак и развој
вируса у затвореном. „Бесконтактна инфраструктура“ подразумева што више елемената инфраструктуре ентеријера, нарочито у купатилима и тоалетима, који би се користили без додира. Ово се такође односи на избегавање папирних улазница, програма, флајера, њихов прелазак у дигиталне формате.
„Физичке баријере“ би биле, на пример, зидови од плексигласа у ложама, између диригента и оркестра, појединих секција у оркестру. Ово подразумева и редовну дезинфекцију ових баријера, као и употребу других помагала као што су маске, визири...
За тоалете, као посебно осетљиво питање, Брадић предлаже ограничавање употребе за већи број људи на начин да се посетиоци унапред обавесте о томе, да се продуже или уводе више пауза, повећа број чишћења, уведу преносни пречишћачи ваздуха, повећа број санитарних текућина и марамица за дезинфекцију руку, квака...
Међу другим мерама за сигурност публике и извођача у позориштима, Брадић је напоменуо да би се могло водити рачуна о параметрима као што су влажност ваздуха и увођењу ултравиолетних гермицидних лампи.
У поглављу посвећеном пробама, Брадић за сада поставља најчешћа питања: „Да ли глумачке поделе и креативни тимови треба да буду у карантину пре почетка процеса проба? Шта може бити урађено онлајн док су у карантину? Каква је стратегија куће према гостујућим уметницима? Каква је политика транспорта између локација – пробне сале, сцене и слично, што би могло да смањи ризик ширења вируса? Како обезбедити посебна места за ствари сваког појединачног учесника? Каква је стратегија за алтернације (које могу да буду најбоља заштита продукције за случај болести или карантина)?“
За реализацију саме представе, у „Мапи пута“ се наводи да због тога што продукцијски период представе укључује сарадњу многих различитих тимова: сценског, костимског, тимова за светло, звук, видео, кулисе, потребно је поново осмислити распореде, како би позориште изградило, заменило, попунило и заштитило представе на репертоару. Као једно од основних етичких питања, које се поставља пред руководство позоришта за Брадића је: „Какав план, политика и процедура остављају простор да оболели остане код куће, упркос култури show must go on”?
Игор Бурић
