О њему је ових дана написано или изговорено оно најосновније, што је одавно забележено у Енциклопедији СНП-а. О Кишу је, шта више, Ивана Петровић направила одличну телевизијску емисију из циклуса Душа иште позориште, која није само хоммаге овом несвакидашњем инспцијенту, но и похвала професији коју је он уздигао изнад заната.
Када би Киш водио представе, неспокоја је иза сцене, у глумачком салону, било мање но обично – не само зато што је он знао све елементе конкретног сценског извођења, него и стога што је у душу знао сваког њеног актера (укључујући и оне око позорнице, из технике), а самим тим и сва потенцијана „минска поља“, те што је умео да правовремено интервенише и предупреди или реши сваки проблем.
Већ је на читаћим пробама напамет знао комплетан текст свих улога, а редитељи би га неретко, још током процеса настанка представа, третирали као свог незваничног асистента. Био је, у сваком случају, челично поуздан.
„Није исто знати текст и по њему водити представу, и знати текст када си на сцени“, говорио је Тиби стару истину која је, дабоме, била позната и редитељима који би, притерани невољом због неочекиваног одсуства глумца, доносили одлуку да спасу представу тако што ће у њу, кадкад и у њеном другом делу, „ускочити“ Тибор. И он би улетао на позорницу, а текст је знао „глумачки“. Што ће рећи да га није изговарао механички, тек да партнерима обезбеди шлагворте, но с разумевањем и комплетним сценским покрићем.
Такве ненадане задатке, али и мање улоге или статирања, он, међутим, није прихватао с радошћу коју провоцира „глад“ за позорницом, него као одани војник театра, спреман да учини и оно што надилази инспицијентски део „заклетве“, иначе у позоришном свету оличене чувеном максимом „The Show Must Go On“. Његове сценске појаве су биле тачне, прецизно одмерене а наговештавале су и нешто о чему никада с њим нисам разговарао, а што сам покаткад слутио – да се за уобичајено инспицијентско вођење представе припрема и тако што у осами, можда ноћу пре но што заспи, у глави и машти пролази кроз сваку улогу над којом ће за инспицијентским пултом бдети.
Уосталом, театру се својевремено и примакао желећи да постане глумац. Као члана који је до Драмског студија стигао положивши пријемни испит и прошавши строгу селекцију, глуми су га учили Љубица Раваси и Стеван Шалајић, али ипак није постао глумац него инспицијент и цео свој радни век, од 1967. до 2007, провео је у Српском народном, које му се делимично одужило Сребрном медаљом „Јован Ђорђевић“.
Знао сам – од њега самог – да већ дуго побољева. Тибор, наиме, није крио да је болестан, о томе је отворено говорио, и то на супериоран начин, самоиронично, понекад се чинило без респекта, чак изазивачки. Онако како је, и увелико болестан, немилице причао вицеве, успевајући да нас насмеје и оним у којима није било нимало духовитости.
Александар Милосављевић
