Марковић је на конференцији за новинаре објаснио да комад Биљане Србљановић, који је наручио ЈДП, на једном нивоу говори о важним друштвеним и историјским темама, али и о болу, револуцији, вери, невери, нагласивши да је позориште простор вечних тема које имају дубоко укорењење у садашњости.
Радња се одвија у кругу београдске породице, у којој, како то често бива, под једним кровом живе три генерације и свако носи наслеђе своје младости.
Бака је шездесетосмаш, ћерке су из деведесетих, а унука је представник ове данашње деце која не верују у оно што смо ми веровали и у шта су веровали наши родитељи, појаснио је Марковић, додавши да је случајно изабран 5. октобар за премијеру иако је тај датум инспиративан.
После 17 година у позориште се, овим комадом, враћа Весна Тривалић, која је у врло емотивном обраћању новинарима, рекла да је након што је прихватила позив директорке ЈДП-а Тамаре Вучковић Манојловић, почело да се „дешава све лепо због чега је уписала академију“.
Вратио ми се живот, радост. Ово је као вртић за одрасле, пуно страсти и уживања. Ово је испуњење сна. Не знам шта сам урадила, али имам леђа у најфантастичнијем редитељу и глумцима, истакла је Тривалић.
Она је поменула да је реплике Србљановић већ изговарала на телевизији, али је тада „сидро било у речима“, док је у представи „највећи део између“.
Јелисавета Сека Саблић је у свом лику Богдане препознала много личног и очекује да ће се исто десити и публици, јер је „Врат од стакла“ представа која нас се тиче.
Драган Мићановић је рекао да је у свакој реченици препознао крик своје генерације, а Анита Манчић да сваки лик у комаду и „волите и осуђујете и мрзите“, те да су с Марковићем „надградили Биљанину реалност“.
Ирфан Менсур је признао да је „требало издржати толику количину талента“, алудирајући на изузетну глумачку поставу, назвавши редитеља Марковића цунамијем који их је „непрстано запљускивао оргомним таласима“.
У представи играју и Милица Гојковић, Марко Јанкетић, Слободан Тешић, Бојан Лазаров, Милош Самолов и Ана Чарман.
“Врат од стакла“ је шести комад Србљановић који се поставља у ЈДП-у, а седма представа Јагоша Марковића у том театру.
Марковић је био задужен и за сценографију и избор музике, костимограф је Бојана Никитовић, за сценски говор је била задужена Љиљана Мркић Поповић, а за дизајн светла Дејан Драганов.
