Ова представа је имала своју прву изведбу у Грачаници 8. октобра, поводом обележавања 70 година Народног позоришта Приштина, са седиштем у Грачаници. Сада предстоји новосадска премијера ове познате Гогољеве комедије, у којој играју и глумци приштинског позоришта у Грачаници, као и чланови ансамбла СНП -а.
У Грачаници је ова представа одиграна у препуној сали Дома културе, и публика је тамошње премијерно извођење испратила овацијама, што говори и о томе да ово дело још увек има комедиографски потенцијал, и да самим садржајем јасно комуницира са данашњом публиком. Оно што је у домену променљивости, јесте могући другачији угао гледања на хумор, у протоку од двеста година, од када је писан, те од реалистичног може бити померен ка апсурдном. Но, шта је толико инспиративно код Гогоља, и овог дела, и шта ће нама говорити данас та представа, за наш лист говори редитељ Милан Караџић.
Мислим да је код Гогоља најпресуднији списатељски гениј. Ради се о карактерима, о ликовима који су толико изнијанисирани и психолошки, поред друштвеног ангажмана из тог времена, али који просто, својом слојевитошћу, дају неку општу и савремену димензију и данас врло комуницирају са савременим гледаоцем. Управо због тога што се овде бави темом страхова, близак је и данас, јер су, просто, људи у стрепњама, страховима, неодлучностима, а уз то су и присиљени. То је прича о немању емоција, немању љубави, али, људи нису тога свесни, већ се понашају по неким својим друштвеним, наметнутим калупима, и онда су присиљени да раде против своје природе, бића. То прави врло озбиљан проблем, али исто тако је све то јако духовито, али и тужно. Ми те ликове не доживљавамо само као смешне, него и јако тужне, врло сетне, док саосећамо с њима, каже Милан Караџић за наш лист, додајући да је то била његова идеја водиља за ову представу, за коју је имао добру поделу, коју је затекао у Грачаници, и радећи са неким глумцима из Новог Сада.
Глумачки ансамбл представе чине: Јелена Орловић (Агафја Тихоновна), Милена Јакшић (Арина Пантелмојовна), Аника Грујић (Фјокла Ивановна), Милан Васић (Поткољосин), Игор Дамјановић (Кочкарјов), Милорад Капор (Кајгана), Небојша Ђорђевић (Анучкин), Бојан Стојчетовић (Жевакин), Бранко Бабовић (Степан) и Тамара Томановић (Дуњашка).
Управо зато што тема овог комада и данас, после двеста година, на исти начин може да буде изложена критици, као да више ствара колико комичан, толико и тужан утисак, што редитељ Караџић потврђује, али поново истиче Гогољеву генијалност.
Наравно да је тужно, и трагично у суштини, али је опет Гогољев геније направио да то буде комично, јер је разлог због којег је Гогољ и писао “Женидбу” то што је било доста тих лаганих, италијанских и француских мелодрама, које су се приказивале по позориштима у Русији, и просто је пожелео да неки страшно важан савремени проблем третира, и исмеје девијације и аномалије тадашњег грађанског друштва у Москви и Русији. Али, наравно да је, управо због његовог огромног талента, умногоме пребацио своје време и средину, и постао светски и огроман и зато га и данас играмо, истиче редитељ Караџић.
Гогољева “Женидба” је у овом случају спојила два позоришта, географски удаљена, али Милан Караџић наводи да због тога сарадња на овој представи уопште није била компликованија.
Пре свега, Српско народно позориште је веома велика институција, снажна уређена, а позориште у Грачаници је, практично, као у илегали. Иако је из Приштине, оно тренутно ради у Грачаници, и то у условима који су за свако поштовање због њиховог труда, али, богами, није то лако. Захвални смо СНП -у што је притекло у помоћ, ја то тако некако видим, и кроз ту сарадњу одлучило да помогне позориште, које сви мислимо да треба подржати, напомиње Милан Караџић.
Иначе, планирано је да, поред Грачанице и Новог Сада, ова представа гостује и у Београду, Нишу, и неким другим градовима, као и у другим местима на северу Косова.
Н. Пејчић
