Представа „Осјећајте се к`о дома“, с којом сада гостује у Новом Саду, „бави се културом живљења, карактеристичном за све земље у региону и менталитетом њених грађана из визуре једне странкиње“, и „на духовит начин приказује оно што је људима на нашим просторима уобичајено – необичне навике, свакодневне ритуале и одређене друштвене норме понашања које странцу могу бити неуобичајене, несхватљиве или у потпуности апсурдне“.
„Своја искуства прича нам странкиња која у Хрватску долази као туристкиња, а онда одлучује ту и остати да живи. Преноси своја искуства од првог доласка до тренутка када је одлучила одабрати Хрватску за свој дом. У својој причи преплиће фрустрирајуће и апсурдне ситуације с лепим искуствима.“
На идеју да ради ову представу Светлана Патафта је дошла договарајући се са Вањом Јовановићем, за кога истиче да је талентовани млади глумац, а однедавно и редитељ, који притом уме добро и да пише. Прошле године је он требало да режира једну другу представу („Бокте“), коју је тек ове године режирао, јер тада једног глумца, кога су хтели да ангажују, нису могли да добију, тако да је рад на њој био одложен. Светлана Патафта је тада предложила Вањи Јовановићу да у међувремену ураде монодраму.
- Рекла сам Вањи Јовановићу да бих волела да направим причу о нашем начину живота, култури живљења, да се мало шалимо, и да се насмејемо једни другима. Вања има таленат и да пише, и тај текст је настао тако што смо се договорили да ћемо да радимо. Ја сам мало исто истраживала теме, па сам му дала смернице око неких ствари, и онда је он то преузео и писао текст. Добро је било што је доносио то што је писао на пробе, па смо разговарали о томе, и ако је било потребно, нешто додавали или одузимали. Тако је настала наша прва сарадња на представи, ми је зовемо монокомедија. Мислим да је дошла у право време, јер сада је баш ваљда више него икад важно да се мало и насмејемо – каже Светлана Патафта за наш лист.
Ова монодрама је, како примећује Светлана Патафта, занимљива као прича заправо о целом региону. Једна странкиња долази у Хрватску, и страни су јој и врло необични ритуали и начин комуникације на које није навикла.
- Гледаоци ће чути шта јој се све догађало у тој земљи, а заправо говоримо о целом региону. Мени се чини да се човек на свим овим просторима, у државама које су некад биле у једној целини, и у којима су некако слични ритуали, и менталитет, може препознати у свему томе, а опет се може мало и насмејати неким, хајдемо рећи, и локалним форама у Хрватској – каже Светлана Патафта. - Ова прича нема границе, то јесте прича која функционише свуда, и људи се у њој могу препознати. Колико смо се удаљили, толико смо врло близу, с нашим животима, разумемо се, и нема препреке у говору, што је генијално.
Стицајем околности, због короне је представа мало играна, али овог лета је гостовала у Мостару, и управо и из тих разлога, са публиком је и тамо остварен добар контакт.
- За мене као уметницу монодрама је јако леп начин комуникације са публиком и сваки глумац је прижељкује. Ја сам досад још једну монодраму играла када сам дипломирала на Академији уметности у Новом Саду, са Бекетом и „Срећним данима“, и то је било дивно искуство. Сад се враћам монодрами и драго ми је што је комедија у питању, јер у њој глумац има пуно занимљивих простора, где може да себе надограђује и да се не поставља у не тако комфорне ситуације. То вам је као када уђете у нешто, где сте изложени, онда можете и расти, тако да се веселим сваком извођењу. Наравно, јако сам узбуђена што гостујем у свом граду, у којем дуго нисам играла и из ког сам отишла после Академије. Ко жели да ме упозна у позоришном простору, ево топло препоручујем да дође на представу, сигурно ће се вратити кући с осмехом на лицу – поручује Светлана Патафта.
Н.П-ј.
