Наслову би још боље пристајало “Триптих о радницама”, јер је у сва три “комадића”, директно или посредно, доминантно заступљен социјални проблем обесправљивања, омаловажавања, чак и смрти радница у фабрикама масовне производње. Због тога је ова представа прави пример свеобухватног, уметнички живог позоришног дела, по естетичкој дефиницији активног и у сферама политичке, психолошке, економске везаности мотива.
Сара Радојковић пише чин “Неидентификоване”, о америчком сну с почетка 20. века, који крајем истог постаје “динајал”, порицање постојања могућности да се оде у Америку, заради и тако реше сви животни проблеми.
“Крокодил” је чин Страхиња Маџаревића, о шефу који, да би запослио новог радника, од њега тражи поклон, брендирану мајицу ограничене серије производње, са жутим логоом животиње из наслова.
Трећи чин, “Никад нисам видела звезде”, написала је Тијана Грумић, о радницама, односно свињама за расплод, које живе радећи и умиру ћутећи.
У центру збивања “Неидентификованих” су два Италијана, од којих су једном у пожару у фабрици на деветом спрату изгореле жена и кћерка, а другом лакше повређен друг који га је у Америку дозвао као возач, прећуткујући оно - лифта. Али, централни догађај јесте смртна незгода на раду, са осигуравајућим покрићем од 75 долара. Одбијање и прихватање реалности су, заправо, психолошки и емоционални драмски мотив који боји овај чин.
Потенцијални радник од којег особа са позиције моћи захтева немогуће, при томе (с)мувајући му жену, док се једна друга дави у Бангладешу, производњи, не-прилике су с којима се суочавају Маyаревићеви ликови.
Код Тијане Грумић, паралела са нашим сада и овде, више је него очигледна. На улицканој фарми свиња, док се снима реклама, раднице трпе нечовечан третман. Терају их на болесну хигијену и ношњу мушких гаћа. Уз њих су слично третиране и свиње које проговарају, што, уз готово документаристичке, заокружује метафоричке домете текста.
Југ Ђорђевић, истовремено и сценограф, организујући простор за игру, вешто режира ове обећавајуће, исправно ангажоване, али у доброј мери танано, површним и општепознатим местима “обогаћене” текстове. Ликови, односи, ситуације, нису увек јасни, као на пример, у вези кандидата за посао и раднице у Бангладешу. Једночинке су се показале као велик залогај, у два-три потеза оцртати све оно што (цела) драма подразумева. Ђорђевић то ради уз помоћ већ виђених, али савремених уметничких техника онеобичавања (поетизација), међуигре (паралелизам сценских радњи), не играјући се тешког реализма. Микорофон, гитара (музички сарадник Коста Јовановић), клупа на којој седе извођачи, док је на сцени окруженој публиком са три стране разбацана секонд-хенд одећа, истовремено и костим (Марија Николић), промене светла (Горан Ђудић), ознаке су које подсећају на, рецимо, неке од редитељских радова Милоша Лолића.
Глумачки - Александар Ђинђић, Ивана Терзић, Уна Ђелошевић, Братислав Јанковић - представа је изведена јасно, ефектно, доследно, уз све, условно речено, мане и предности, на више него потребном и задовољавајућем нивоу. Три различите улоге за свакога, подразумевају и три глумачке трансформације, што је само по себи подухват када успеју, а овде јесу. Једну од њих, у улогама Александра Ђинђића, трансформација у свињу, која на сцени у облику додат(н)ог симбола, жичане скулптуре у стакленом кавезу-акваријуму (вајар Иван Ђуровић), последњи чин претвара у слику и прилику актуелне владајуће матрице, поткрепљене “забавом милиона” ружичасте телевизије. Без правих звезда...
И да овај текст/ “Критичарски караван” у Чачак (пројекат удружења позоришних критичара и театролога Србије финансиран из буyета Министарства културе и информисања Србије) завршимо са насловом, још једним поређењем, ауторима представе веома је блиска представа “Радници умиру певајући” Олге Димитријевић, у режији Анђелке Николић (театар Битеф/ фонд Хартефакт), која је 2012. победила на Стеријином позорју. На једно око гледајући уметничку, па и друштвену реалност, не само што нисмо одмакли далеко, него се и понављамо, са том разликом што сада умиру раднице, ћутећи. На друго, виде се нова позоришта и нове генерације, пред којима су, ако ништа, због овација публике, могући нови хоризонти и револуције.
Игор Бурић
Фото: Војислав Галевски
