Тако је свом репертоару придодао и импресивну улогу овог карактера пуног мрачних сила и комплексне природе, која захтева и суптилније глумачко умеће, и импозантан глас. Као да та улога најављује и нову фазу Бабићеве каријере на сцени СНП-а, чији је солиста Опере од 2012, и где га очекују још неке нове улоге у његовом репертоару, на којем је, поред баритонских, све више и бас - баритонских улога.
Сад кад се све мало слегло, да ли осећате неку разлику у односу на прво извођење “Фауста”, мада је можда и рано за поређење, после свега три представе?
– Морам да кажем да је за сваку улогу потребно неко време, и да се она слегне, и да се лик прихвати, обухвати, да се разради, тако да мислим да сам у старту урадио огроман посао. Наравно, има места која ће се слећи, која ће можда бити и боља. Али, дефинитивно сам овај лик урадио из једног даха, што се каже, што је врло ретко да певач уради. Мени је заиста легао тај лик. Волим да кажем да сам у овом лику употребио све што сам до сада “испекао”, читав занат. Мислим да сам у лику Мефиста објединио целокупно оно што сам радио до сада.
Да ли је ово један од ваших првих сусрета са француском опером, и певањем на француском језику?
– Није, ја сам учио француски језик у основној и средњој школи, у гимназији. Могу слободно да кажем да сам имао врло мало рада што се тиче лекторисања. Ја волим француски језик и волим француску оперу, генерално, певао сам и у опери “Кармен”, тако да ово није прва таква улога.
Има, наравно, улога које певате и у Београду и у Новом Саду, али репертоар вам је ипак богатији, јер певате у две оперске куће. Имате више прилике за то, за разлику од неких других оперских певача, јер ипак је мало представа на репертоару само једне куће?
– Генерално је мало представа. Ја сам говорио увек, као савет млађима: Узмите неку улогу коју нико неће, и од ње направите сензацију. Постоји флоскула да не постоје добре или лоше, односно мале или велике улоге, него да постоје само добре или лоше отпеване улоге. Међутим, када то примените на принцип који помињем, а то је да се ипак узме улога коју нико неће, и да се од ње направи сензација, онда тако и долазите до неких улога, а и до тога да сте неопходни у неким представама. Из тога ширите свој репертоар, и самим тим имате иза себе урађено много улога. Ја сам прихватао све што је за мој глас, понекад и велике залогаје. Морам признати, пре дванаест година сам у опери “Моћ судбине” певао улогу фра Мелитонеа, која је тада за мене била тешка, јер има доста високих тонова и фраза. Обе његове арије су са хором, што је јако захтевно, као и прва арија у “Фаусту”. Морам рећи да је то тада било рано, међутим, ево, пре неке четири године, “Моћ судбине” је ишла поново, и тад је “легла”. И, опет, нико то није хтео да ради осим мене, па сам тако једини Мелитоне, онда сам једини Дон Мањифико у “Пепељуги”, једини Бартоло у “Севиљском берберину” већ деценију и нешто, и једини Фигаро у “Фигаровој женидби” у Београду.
Неко од познатих уметника, можда баш Руђеро Рајмонди, говорио је да не треба певати сто улога, него треба бити добар у три, или пет...
– Драго ми је да сте поменули и господина Рајмондија, код кога сам био 2014. на мастер класу, у Нансију у Француској, и јако се лепо провео, доста од њега научио неких цака, и фраза, што је јако добро. Тада сам био једини у каријери, сви остали су били студенти, међутим он је највише волео некако са мном да ради, ваљда због тога што сам већ тада имао доста готових улога које је он већ певао. И он је онда буквално радио са мном као са својим колегом, као да се знамо сто година, за разлику од осталих учесника, према којима је био баш као прави профа. Ту јесте у праву, имате пет улога за које сте и први и најбољи и то треба држати, наравно, али треба и ширити репертоар, просто када вас позову негде, морате знати још улога.
Има једна Вердијева улога, која може бити ефектна када је отпевају добри певачи, а то је улога Феранда у “Трубадуру”. Па што можда не би некада отпевали и ту улогу? Можда публика пожели да вас чује и у тој улози?
– Јесте, то је басовска улога ефектна, слажем, па, што да не, ако неко понуди. Морам да поменем да, када је Пласидо Доминго у Печују 2017. певао Жермона, а Марина Ребека Виолету, ја сам певао улогу Барона Дуфола у “Травијати”. Послао сам им снимак, јер су тражили да чују моје певање, и ја сам им послао арију “Те Деум” из “Тоске”, у којој певам улогу Барона Скарпије. Стигао је одговор да сам преквалификован за улогу Барона Дуфола у “Травијати”, а ја сам рекао да се не брину, да сам то већ певао, да ту улогу имам спремну, тако да сам ја ту улогу прихватио. Наравно да бих тако прихватио и Феранда да певам у некој ужасно јакој подели, јер то онда доноси и нове улоге и нове шансе за нас.
Имали сте прилику да певате у иностранству, били на мастер класу, певали у Русији, а имали сте у плану поново Печуј?
– Јесте, звали су ме пре годину дана да наступим у Росинијевом “Стабат матер” и на крају се предомислили. То је такође требало да буде под окриљем Доминга, јер то је фестивал “Доминго старс”. Позван сам као солиста да наступим у Росинијевом “Стабат матер”, међутим у последњем тренутку су променили читав пројекат, преиначили у неки други наслов, и онда је та ствар отпала.
Међутим, прошлог лета сам, што је интересантно, наступао у Таормини. Маестро Ђанлука Марчано, који је код нас био шеф диригент, позвао ме је да спасим представу “Тоска”, јер је њихов познати италијански баритон отказао. Хитно сам отишао у Таормину, отпевао у пуном античком театру “Тоску”, и критике су биле сјајне. Били су аплаузи, повици браво, и скандирање, осећао сам се феноменално и имао потврду да је мој Барон Скарпија одличан, и то у Скарпијиној матичној земљи Италији. Могу рећи да је једна од најлепших реченица у италијанским новинама била да је замена понекад боља од оригинала.
Да ли је потребан ентузијазам, или жеља, да се човек упушта у то да и напољу наступа, да га зову?
– Имам неколико ствари на то да кажем. Прва и важна је, то свима говорим, млађима када држим неке курсеве или часове, да тих пет минута на сцени, које имаш да нешто отпеваш, то је твојих пет минута. Нико не може да каже да се то није десило, да обрише гумицом, већ је на теби да даш сто одсто у том тренутку. Након тога, немаш за чиме да жалиш, јер си у том тренутку дао својих сто одсто. Друга прича је отићи напоље, изгубити ентузијазам. Па, изгуби се ентузијазам временом овде, јер, ето, боже мој, не може бити млад човек запослен за стално, треба да се ослободи неко место, па да ли је потребан баш он, или неки други колега или колегиница. Онда се ту десе неке правде или неправде, и они посустају. Међутим, не треба посустати, треба скупити храброст, а треба скупити и новац, што је опет тешко. Скупити храброст је једна прича, а скупити новац је друга. Та два када се поклопе, онда се може отићи негде напољу на аудицију.
У којим улогама видите себе у будућности, шта би требало урадити?
– Ја сам отпевао доста улога, али постоји много опера и улога које би могле да се ураде. Нисам о томе размишљао, немам неку посебну жељу. Рецимо, волео бих неку руску оперу, као “Кнеза Игора”, “Бориса Годунова”, “Оњегина”, па да не будемо скроз руски оријентисани, волео бих једног дана можда чак и “Набука”. Волео бих да више изводимо Доницетија, има много његових прелепих опера у којима бих волео да певам.
То је већ прави белканто. Један сте од ретких певача код нас који у репертоару има од белканто и улога са росинијевским колоратурама, до сасвим другачијих Барона Скарпије и Мефиста?
– Морате бити свестран певач, то су управо они изазови које сам поставио себи. Зашто бих се ограничавао само на Вердија? Ми на Балкану мислим да патимо превише од Вердија, имамо неки вердијадитис, како бих га назвао. Нема потребе, има толико прелепих Росинијевих опера, Доницетијевих, Пучинијевих, ево, сад спремам његову оперу “Манон Леско” у Београду, која код нас ретко иде у Србији. Певам у “Боемима”, у “Мадам Батерфлај”, “Тоски”. Зашто себе ограничавати, ако сте већ испекли тај певачки занат, и ако схватате да можете? Зашто бисте се ограничавали и рекли: Ја сам само Верди певач. Неме потребе, јер што више певате Росинија, глас је све оштрији, што више певате Моцарта, имате све више даха. Ја сам и у “Дон Ђованију” певао Мазета и Комендатореа, сад ћу можда узети да радим и Лепорела. Зашто себе ограничавати на једног или два композитора? Нема потребе.
Н. Пејчић
– Српско народно позориште је моје матично позориште, где сам добио прилику да радим за стално, први опут у својој каријери – истиче Бабић. – Међутим, задржао сам све улоге и у Народном позоришту у Београду, које играм, и не тако ретко деси се да у истом дану имам пробу у СНП-у пре подне, а увече представу у Народном позоришту у Београду, наравно потпуно другачијег карактера. Деси се да пре подне имам “Тоску”, а увече “Севиљског берберина” у Београду. То је велики изазов, буде врло интересантно.
