- Заиста смо сматрали да је, у најмању руку, дуг Стеријиног позорја да се појави једно овакво неко издање. Оно садржи 17 сачуваних драма Јоакима Вујића, од 28 познатих. Нажалост, како сада ствари стоје, 11 рукописа је изгубљено. Нешто је страдало у бомбардовању Народне библиотеке у Београду 1941, а за неке рукописе нема трага - подсећа Горан Ибрајтер за наш лист.
Поред поменутих 17 драма, ту је и исцрпан предговор др Исидоре Поповић, која је приредила ову књигу. Она је не само велики познавалац, него и љубитељ Јоакима Вујића, како истиче Горан Ибрајтер, и то је свакако била препорука да баш она буде одабрана да приреди ову књигу. Поред битних театрографских података, који се тичу извођења драма Јоакима Вујића не само на нашим сценама, ту је и хронологија живота и његовог позоришног рада, као и речник непознатих и мање познатих речи, што је потпуно разумљиво и важан је део ове књиге, како напомиње Ибрајтер, с обзиром на језик којим се Јоаким Вујић користио.
- Неке од драма Јоакима Вујића јесу објављиване и у време његовог живота и касније, али неке просто нису доживеле званично издање. Постоје, наравно, посредни докази о тим његовим драмским списима, али једноставно њих нема. Исидора Поповић у свом предговору изражава наду да ће се можда десити неко чудо и да ће се неки од тих рукописа наћи. Јер, постоје одређени трагови, људи су се бавили Јоакимом Вујићем, отприлике се и зна о чему се ради у тим драмама, али оригиналних рукописа засад нема - указује Ибрајтер.
Његове драме припадају различитим жанровима, од историјских драма, до комедија, али оно што је, по речима Ибрајтера, карактеристично за његово стваралаштво, јесте и читав низ посрба, прерада, које је он прилагођавао нама, мада је и свему томе давао неки свој печат.
- Оно што треба истаћи јесте да је Вујић итекако имао свест о стању у позоришту у Србији, ако се о томе уопште може говорити, јер је он особа која је ударила темеље српском позоришту. Он га је на неки начин основао. Чињеница је да је Јоаким Вујић већ тада публику у формирању упознао с оним што су тада били доминантни европски позоришни токови. Дакле, тадашња српска публика је имала прилике да се упозна с оним што су тада били мејнстрим токови европске драматургије и европског позоришта. Није Јоаким Вујић значајан само ако сагледавамо његову улогу оснивача, оца српског позоришта, он је и човек који је битно допринео европеизацији Србије, не само у смислу који сам поменуо, да је наше позориште и публику упознавао са тада савременим токовима европске драматургије и позоришта, него је он био и велики поборник идеја просветитељства, што је и нашло изражаја у неким од његових драма - напомиње Горан Ибрајтер. То треба истаћи и у контексту тога да је српско друштво тада, стицајем историјских околности, било, како Ибрајтер указује, у добром свом делу под утицајем Оријента, због турске владавине у Србији.
- Чињеница је, нажалост, да прошле године, рецимо, ниједно наше позориште није поставило ниједну драму Јоакима Вујића. Колико знам, на репертоарима наших позоришта је само једна Јоакимова представа у крагујевачком позоришту, а то су „Негри” Анђелке Николић. У питању је једна заиста респектабилна представа, и Анђелка Николић је показала да итекако има разлога данас се бавити на нашим сценама Јоакимом Вујићем. Она је ту представу радила с једним благим духом, пародијом, али оном која никако није подсмех ономе што је Јоаким радио, него баш даје топлину читавој причи, и мислим да је то један од путоказа како би се Јоаким данас могао постављати данас на нашим сценама. Наравно, није то једини модус, и не треба Јоакима постављати искључиво из позоришно - историјских разлога, него једноставно чини ми се да постоје кључеви за ново читање онога што је радио Јоаким Вујић - сматра Ибрајтер.
Читав живот Јоакима Вујића, и оно што је радио, пуни су контроверзи, и били су обележени упорним доказивањем да је српском друштву, држави, потребно позориште, каже Ибрајтер, и подсећа да је у свему томе наилазио на читав низ препрека. То је нашло и неки свој позоришни израз у драми Виде Огњеновић „Како засмејати госоподара”, где она, по речима Ибрајтера, практично сублимише читав тај животни пут, рад, и деловање Јоакима Вујића. Утисак је Ибрајтера и да је све што се десило прошле године, везано за неизвођење његових драма, на неки начин на трагу судбине Јоакима Вујића, која га, ето, прати и после његовог живота.
- Занимљив је податак да је у 20. веку Вујић игран неких петнаестак пута, и оно што је такође занимљиво, јесте да су сва та извођења била у периоду после Другог светског рата. Значи, у првој половини 20. века апсолутно није игран. Ево, у исцрпном прегледу изведених драма, који се такође налази у овој књизи, јесте и податак да су 1899. изашле две премијере у Народном позоришту у Београду, да би тек након тога 1958. проф. Владимир Петрић поново открио Јоакима Вујића. Тада је урадио представу „Театар Јоакима Вујића” у Атељеу 212, и обновио практично интересовање за Јоакима Вујића. После тога је уследило тих петнаестак представа, да би у 21. веку, а његова четвртина је малтене на измаку, урађена једна представа, поменута „Негри” - наводи Ибрајтер.
Крагујевачко позориште збиља јесте било можда и најактивније када је реч о постављању драма Јоакима Вујића, што је потпуно разумљиво, како напомиње Ибрајтер, будући да је Јоаким на неки начин оснивач тог позоришта и оно и носи његово име.
Од 17 сачуваних драма, добар део је сачуван само у рукопису, који су похрањени делом у Матици српској, делом у САНУ. Ибрајтер наводи да су имали разумевања у Матици српској, током овог пројекта, док је САНУ мало заказала, као да на прави начин нису препознали значај овог, по речима Ибрајтера, капиталног пројекта у који је ушло Стеријино позорје. Наравно, до рукописа су ипак дошли, уз одређене перипетије, што је опет све у духу те чудне судбине која прати Јоакима Вујића, како примећује Ибрајтер.
- Чињеница је, и то је пре свега значај Јоакима Вујића, мада не треба занемарити ни његово драмско стваралаштво, да је он прогазио ту стазу за српско позориште, и то стазу кроз трње, збиља. Наравно, то не значи да српског позоришта не би било без Јоакима Вујића, али, у сваком случају, он је умногоме олакшао пут и Стерији и Нушићу и свим потоњим ствараоцима. Просто им је припремио један лагоднији терен од оног по којем се он кретао - указује Ибрајтер.
Намера Стеријиног позорја јесте била да Сабране драме Јоакима Вујића стигну до наших позоришта, пре свега, и да, можда, када имају при руци све његове сачуване драме, и имају прилике да их поново прочитају, пронађу разлог да инсценирају неке од тих драма.
- Ако већ није било то реализовано у години поменутих великих јубилеја, које сам поменуо, ево ове године је такође један јубилеј, не тако округао као два поменута, а то је 210 година од играња прве представе на српском језику. Да подсетим, то је управо била Јоакимова посрба Коцебуове драме „Папагај”, коју је назвао „Крешталица”, и која је изведена у Будимпешти у Рондоли, али на српском језику - додаје Ибрајтер. - Жао ми је што се то није десило прошле године, али свакако ћемо то учинити ове године, идеја је била да се књига промовише најпре у оним местима где је Јоаким оставио најдубљег трага уз свом позоришном стваралаштву, а то су Будимпешта, Крагујевац, Нови Сад, Београд, и, наравно, идеја нам је да ову књигу представимо, где год је то могуће, у нашим позоришним срединама.
Н. Пејчић
