Кишов текст је драматизовао Ерне Веребеш, а у представи ће играти: Габриела Црнковић, Емина Елор, Агота Ференц, Атила Гириц, Даниел Гомбош, Даниел Хуста, Силвиа Крижан, Иштван Кереши, Јудит Ласло, Арпад Месарош, Атила Немет, Габор Понго и Золтан Ширмер. Шта ће се збити и шта ће настати у сусрету мађарских глумаца и македонског редитеља, како најављују у Новосадском позоришту, видећемо претпремијерно 9. јуна. У сваком случају, овој занимљивој позоришној комбинацији треба додати и чувену Кишову књигу, објављену 1976, која говори о страдањима у комунистичким гулазима у Совјетском Савезу, још једној његовој опсесивној теми.
„Опседнут сам искуствима из детињства. Опседнут сам холокаустом, нестанком оца, успоменама на тешко ратно детињство. Морао сам да се ослободим те опсесије. Зато сам о томе писао. А када се о томе педесетих, шездесетих година почело говорити о комунистичким концентрационим логорима – гулазима – чије су постојање француски интелектуалци негирали, тада сам постао опседнут том темом. Данима и ноћима сам о томе дискутовао. Из те опсесије настала је ’Гробница за Бориса Давидовича’.”
Киш је ову књигу написао док је радио на универзитету у Бордоу, потакнут тиме што што су његови тамошњи студенти, левичарске оријентације одбијали да поверују у постојање гулага.
Код нас је ова књига најпре одлично прошла код критике, а убрзо после тога је изазвала једну од највећих полемика у историји српске књижевности, у којој је Киш оптужен за плагијат. Полемика око те књиге потакла је Киша да напише “Час анатомије”. Књига је досад објављена у десетинама издања на српскохрватском језику, а преведена је на више од двадесет језика. О њој су писали неки од најпознатијих светских писаца друге половине 20. века, попут Јосифа Бродског, Милана Кундере, Ђерђа Конрада, Петера Естерхазија и Вилијама Т. Волмана.
Приповетке у “Гробници за Бориса Давидовича” су засноване на историјским догађајима, а баве се углавном темама политичке обмане, издаје и убиства у Источној Европи у првој половини 20. века. Неке приче су написане тако да комбинују фикцију и стварност, јер су биографије главних ликова фиктивне, а они се сусрећу и са стварним личностима.
Н. Пејчић
