Првобитно је креирано и приказано у Немачкој, да би, пре неколико дана, било представљено и новосадској публици, у позоришној сали Гимназије “Лаза Костић”. Готово сва ранија извођења представа “Пер.Арта”, налазила су своје место у Српском народном позоришту, што је посебна тема.
Помало неразумљивог наслова, за ширу, па и стручну публику, довољно је упознати се да “Dis_Sylphide” означава спој речи “дисејблд” (енглески термин за особе с инвалидитетом) и име класичног балета из 19. века. Чак и “силфид” има вишезначност, митолошког, орнитолошког, конструисаног значења бестелесне, грациозне, фигуре бића. Намера аутора наслова, па и коаутора и коизвођача представе, Александера Ахура, колико се да сазнати, била је да особе са инвалидитетом нису присутне или једва видљиве на плесној сцени, инсинуирајући на извесну важност и грациозност своје врсте у овом извођачком подухвату. А он је био у томе да се на сцени уједине, реконструишу и поново промисле три плесна комада, прилично револуционрна у историји (немачке) плесне сцене: “Хексентанц” Мери Вигман (1926), “Контактхоф” Пине Бауш (1978) и “Селфанфинишд” Гзавијеа ла Рое (1998).
“Dis_Sylphide” тако има три дела, у којем свако од извођача преузима улоге наратора, док се улоге извођача мењају, укључујући и активно увођење публике на сцену (бар је тако било у новосадској верзији представе).
Сваки од изабраних плесних комада био је револуционаран зато што је променио устаљене праксе да аутори, извођачи и публика имају лагодне улоге унутар естетичке равни “лепе уметности”. “Хексентанц” (вештичји плес) узнемирујући је по својој распојасаној природи, која указује на ескпресивни доживљај покрета жене, “осуђене” да буде “несхваћена”. “Контактхоф” указује на низ стереотипа да људи треба да буду достојанствени, лепи и прхватљиви, чак и кад су у стањима изложености екстремној агресији (насиљу). “Селфанфинишд” плесаче приказује као биолошка бића, “амебе”, непрепознатљиве у уобичајеној перцпецији људске довршености (“селфанфинишд” значи нешто као “самонедовршено”).
Поново, и по ко зна који пут, “Пер.Арт” својим представама узбуђује, помера границе извођачких пракси, нудећи нешто сасвим необично и другачије, што и јесте била једна од намера рада на представи која преиспитује улогу и суштину филозофски, па и социјално схваћених појмова Другог, по дефиницији страног. Тако се и уметност, такође по ко зна који пут, показала јачом од устаљених друштвених норми, “нормативизације”, или “нор- мализације” односа који у већини друштвених пракси теже да буду помирујући, уравнотежени спрам њихове стварне природе - померања ка другим врстама схватања и дефинисаности.
Концепт и уметничко вођство представе дело је Саше Асентића. Уметничку сарадњу и кореографију остварили су Александер Ахур и Оливера Ковачевић Црњански. Изведба је дело Наталије Владисављевић, Јелене Стефановске, Снежане Булатовић, Далибора Шандора, Марка Башице, Фросине Димовске, Дуње Црњански, Александера Ахура, Оливере Ковачевић Црњански и Саше Асентића. Коришћене су песме Наталије Владисављевић, Драматуршки консултант био је Марсел Бигел, уметнички асистент Фросина Димовска, сарадница за костимографију Марина Сремац.
Игор Бурић
