Зрењанин можда јесте добро место да се преиспита та ствар, акција и реакција. Револуција и еволуција. Писац Игор Штикс и редитељ Борис Лијешевић, креирајући представу “Зрењанин”, посегнули су за највећом од највећих тема - град једном назван и саздан на тековима народноослободилачке борбе, херојима ослобођења радника, изградњи и предавању кључева фабрика - средстава производње - у руке обичних људи, једнаких, солидарних, данас је оличење онога што се десило у свим другим местима бивше Југославије - “несупелим” приватизацијама, гажењу (чизмом) права, пљувању на комунистичке идеје. Велик залогај.
Коља (Милан Колак) је студент филозофије, министарски син, који удружен са активисткињом Евом (Едит Тот Мишкељин), испоставиће се и трансродном особом (шта је револуција, ако није и родна!), ангажују раднике некад успешне фабрике, сада у рукама једног човека - Минија (Јован Торачки), једног наопако схваћеног капиталистичког система (“турбофеудалног”), да промене све(с)т. У првом плану драмског у смислу обрта, који се одмах наслућује, налази се Зрењанин (Дејан Карлечик), овај пут као лик, син бившег директора фабрике. Зрењанин се, као и читав град, поново преобраћа на стазе старе славе, док му их новоуспостављени систем и традиционална, класична и готово античка ускогрудост корисника тог система, поново не одузме.
Представа “Зрењанин” Игора Штикса, у режији Бориса Лијешевића, урађена је по наруyби Народног позоришта “Тоша Јовановић” из Зрењанина, а критика је настала у оквиру пројекта “Критичарски караван” Удружења позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања.
Представа је режирана реалистички, изведена коректном игром глумачког ансамбла, уз динамично претапање сцена и повремене излете у монологе и сонгове (композиторка Јелена Попржан), који изоштравају позадину, мотивацију и особине ликова. Ту је највећи херој, и у глумачком и у социјално-политичком смислу драме и представе - ко? Па, конобарица, народна певачица, проститутка, Мала (Сања Радишић). Уз Рокија (Стефан Јуанин) и Радника обезбеђења (Миљан Вуковић), вицкаста и симболички солидно једнозначна компасерија имена-ликова, исто као и односа, ситуација у драми, апсолутно је једнозначна, једноставна, без изгледа на већа узбуђења или ковитлање духова који ионако, осим кера луталица, више не обилазе ни зрењанинске фабрике, ни нова, модерна урбана насеља из којих се одселило све што се одселити може, све што је том истом приватизацијом покуповало станове у Београду и Новом Саду. О води, која у Зрењанину никад да постане пијаћа, да не говоримо. У представи се пије радничко пиво и револуционарно вино, из Аргентине, на трагу “мотоциклистичких” путева Че Геваре.
Представа “Зрењанин”, својеврсна крвава бајка, отворено и само у том смислу храбро проговара о пошастима локално прихваћеног капитализма (“продали се за кредит, место у забавишту и легализацију ВЦ-а”) и могућим ретро-варијантама борбе (“пленум”, “Коњух планином”). Индиректно говори и то да неке свеже крви и потенцијала нема.
Игор Бурић
