Српско народно позориште у Новом Саду је своју 159. сезону отворило делом такозваног гвозденог репертоара, Гуноовим Фаустом, а Народно позориште у Београду, у 150. години од отварања и поводом 116-годишњице од праизвођења романтичарске опере “На уранку” Станислава Биничког, определило се управо за ово, прво у нас приказано национално музичко-сценско остварење, да би наредне недеље, обе продукције доживеле и своје успешне репризне представе. Најбољи део београдске поставке прве српске изведене опере (20. децембра 1903), компоноване на оригинално написан либрето Бранислава Нушића, припао је њеном респектабилно настудираном и надахнуто креираном музичком сегменту, који је с младалачким жаром и темпераментом водио веома даровит и музикалан, у различитим уметничким дисциплинама већ потврђени диригент Стефан Зекић.
У интерпретативном погледу у првом реду истичемо одличан (често оправдано критикован) оркестар (свирао према инструментацији Крешимира Барановића из 1968.) који се исказао као основни и врло поуздани стуб извођења. Пленећи сигурношћу, извајаном и пуном звучношћу већ од првих тактова увертире (још упечатљивији и „усвиранији“ у другој представи), с проосећаним, беспрекорним солом хорне истакнутом и сигурном у целом делу (и њеним у целини компактним корпусом), а потом и солистичким партијама фагота, обое, кларинета у наглашено течном
испевавању богато мелизматизираних источњачких мелодија и боја, те укупним доприносом свих инструменталних група, управо оркестарски ансамбл се наметнуо као најуверљивији фактор драматуршког развоја дела. У захтевајућим моментима градираним до потресних, управо натуралистичких врхунаца, придруживао му се и примерено увежбан хор, такође с важним и занимљивим местом у оперском збивању. Своје различите коментаторске наступе у оживљавању веристичког садржаја смештеног у национални миље, најуверљивије је остварио у сцени свадбе обогаћеној кореографијом Милоша Кецмана (укључујући игру с троношцима у рукама?) и сценским покретом Сузане Лукић, која упечатљиво претходи кулминацији драмског заплета, све време делујући певачки сложно и дикцијски разумљиво.
Неговање националне музичке баштине
Обележавање великих позоришних јубилеја новим упризорењем прве српске изведене опере на дан почетка рада Народног позоришта (30. октобра 1869), остварено достојно и на изузетан начин, отвориће, верујемо, и ново поглавље ове наше, друге по старости (после новосадске), а по значају, заједно са Српским народним позориштем, једнако важне уметничке институције, обе с племенитим задатком неговања националне музичке баштине.
Радња опере из доба српског ропства под Османским царством (у периоду око Првог српског устанка) премештена је у наше време где се Турци поново јављају у виду инвеститора, послодаваца или пословних „партнера“. То би у савременој инсценацији и модерним редитељским поступцима Ане Григоровић можда и имало своје режијско оправдање, да дописани говорни текст препотентног индустријалца у претенциозном тумачењу Хаџи Ненада Маричића није својим интензитетом покривао увертиру, али и пресекао, односно прекинуо музички ток у кулминационој тачки драмског развоја. Поред једноставне сценографије Дуње Костић постављене на усталасаној бини (из које се издвојила сцена с падајућим белим платненим тракама), и костими Катарине Грчић Николић у бојама српске заставе, односно са зеленим детаљима када је у питању
одећа Реџеп - аге и мујезина, адекватно су допунили актуелизовано „читање“ прве домаће опере. Посебан печат вокално-сценском предавању дали су у већини млади протагонисти који су и лепим гласовима, стасом и глумом одговарали водећим улогама.
У првој подели доминирали су певачки блистава Евгенија Јеремић, у улози Станке дискретних драмских акцената и пријатно обојен, дикцијски веома јасан тенор Марко Живковић, као младалачки узнесен и потом трагичним сазнањем о свом пореклу, дубоко повређен Раде (у обе поделе) и нарочито, као супарник у љубавном троуглу, вокално и сценски упечатљив баритон Вук Зекић у захтевној драмској партији Реyеп - аге, донетој изванредно у свим детаљима. Уверљивом Михаилу Шљивићу који је исти лик у целини такође изврсно тумачио у другој подели, то је, верујемо, до сада и најостваренија рола, а интерпретацијски устрепталој младој Марији Јелић, као „другој“ Станки, вероватно и улога којом ће обележити почетак каријере. Радетова мајка Анђа на премијери је била искусна Дубравка Филиповић, а нас је, после успешног београдског дебија у Андреи Шенијеу, обрадовала у истој партији Новосађанка Свјетлана Ђокић, и у њој пленећи својим јединствено тембрираним, сонорним мецосопраном. Обојица мујезина, Михаило Оташевић и Милан Панић савршено су дочарала мелизматизирани начин турског певања (с минарета), посебном нотом допуњујући локални фолклорни, оријентално обојен колорит, испреплетен са препознатљивим српским народним песмама.
Марија Адамов
