Сан­ти Ар­нал и Ана Фер­нан­дез: Сва­ка при­ча има сво­ју лут­ку

Тру­па се про­сла­ви­ла пр­вен­стве­но про­јек­ти­ма ин­тер­ди­сци­пли­нар­ног ка­рак­те­ра, ко­ји су укр­шта­ли раз­ли­чи­те вр­сте умет­но­сти, од фил­ма и сли­кар­ства до ва­јар­ства и му­зи­ке. У њи­хо­вој је би­о­гра­фи­ји низ пред­ста­ва ин­спи­ри­са­них ве­ли­ким умет­нич­ким де­ли­ма у раз­ли­чи­тим вр­ста­ма умет­но­сти ко­ја су из­во­ди­ли на нај­ва­жни­јим сце­на­ма Евро­пе и све­та. Апла­у­ди­ра­ли су им у беч­ком Кон­церт­ха­у­су, На­ци­о­нал­ном му­зич­ком те­а­тру у Мо­скви, Ве­ли­ком те­а­тру у Бо­го­ти, Ка­ир­ској опе­ри, Кра­љев­ском опер­ском по­зо­ри­шту у Ма­дри­ду, у Ауди­то­ри­ју­му Ма­и­сон Ра­дио Па­ри­за, у Те­а­тру Вер­ди у Фи­ен­ци... Пер­Пок је са­ра­ђи­вао са во­де­ћим свет­ским ор­ке­стри­ма - Ра­дио Фран­са, Бер­ли­на, Бе­ча, На­ци­о­нал­ног ор­ке­стра гра­да Ли­ла, сим­фо­ниј­ских ор­ке­ста­ра То­ска­не, Те­не­ри­фа, Бил­боа, Па­на­ме, во­де­ћих ор­ке­ста­ра Ма­ла­ге, Бо­го­те и Ка­ра­ка­са.

Јед­но њи­хо­во ма­ло ре­мек де­ло, мју­зикл “Ро­мео и Ју­ли­ја” на­стао на осно­ву дра­ме Ви­ље­ма Шек­спи­ра, а ин­спи­ри­сан му­зи­ком Сер­ге­ја Про­ко­фје­ва ко­ју је ком­по­но­вао за исто­и­ме­ни ба­лет, ви­де­ће­мо на Но­му­су 25. ок­то­бра у Срп­ском на­род­ном по­зо­ри­шту, чи­ји ће Ор­ке­стар Опе­ре овом при­ли­ком пра­ти­ти шпан­ске умет­ни­ке. Но­во­сад­ски то­ућ шпан­ској пред­ста­ви да­ће и на­ра­тор пред­ста­ве, наш глу­мац Ми­ло­ван Фи­ли­по­вић.

Пер­по­ков­ци су за овај свој мју­зикл из Про­ко­фје­вље­вог де­ла иза­бра­ли 15 те­ма ко­је нај­бо­ље ожи­вља­ва­ју при­чу слав­ног бри­тан­ског дра­ма­ти­ча­ра. Ства­ра­ли су га це­лих осам го­ди­на. За­што та­ко ду­го, са­зна­је­мо у раз­го­во­ру са ауто­ри­ма и ак­те­ри­ма ове пред­ста­ве ко­ји ка­жу да су пре “Ро­меа и Ју­ли­је” пр­во мо­ра­ли да на­пра­ве не­ке дру­ге лут­ке и ис­при­ча­ју не­ке дру­ге при­че, да стек­ну емо­тив­но ис­ку­ство ко­је је би­ло нео­п­ход­но за Шек­спи­ро­ву при­чу у њи­хо­вој вер­зи­ји. Мо­ра­ли су, ка­жу, да до­ђу у ста­ње да мо­гу “да по­ро­де лут­ке”. То је, ис­ти­чу, нај­тач­ни­ји опис про­це­са на­стан­ка ове пред­ста­ве. Са­мо та­ко су мо­гли да ис­при­ча­ју ту нај­ту­жни­ју љу­бав­ну при­чу на све­ту, и са­мо та­ко су мо­гли да на­ђу му­зи­ку за њу.

То­ком осмо­го­ди­шњег про­це­са на­ста­ја­ле су лут­ке ко­је су би­ле у ста­њу да се же­сто­ко бо­ре и гра­ци­о­зно пле­шу, во­ле не­жно и стра­сно, али и да по­ка­жу анк­си­о­зност ка­да се суд­би­на окре­не про­тив њих, да се на­да­ју и кло­ну, да уби­ју и да умру. Све оне, мо­ра­ле су да бу­ду из­ра­ђе­не од ма­те­ри­ја­ла чи­ја тек­сту­ра го­во­ри о њи­хо­вом ка­рак­те­ру, од бо­ја ко­је “ого­ва­ра­ју” њи­хо­ву ду­шу. Мо­ра­ле су да бу­ду до­вољ­но ве­ли­ке, а опет ла­ке за ру­ко­ва­ње. Те су лут­ке на мо­мен­те про­дукт сно­ва и сно­ви­ђе­ња, а на мо­мен­те ноћ­них мо­ра, от­кри­ва­ју Пер­По­ков­ци...

На­пи­са­ли сте по­во­дом на­стан­ка ове пред­ста­ве да “сва­ка при­ча има сво­ју лут­ку” и да је “тра­га­ње за њом кључ­но за на­ста­нак (ове) пред­ста­ве. Тре­ба­ло вам је осам го­ди­на да на­пра­ви­те “Ро­меа и Ју­ли­ју”, за­што?

– Осам је го­ди­на тре­ба­ло од тре­нут­ка ка­да смо по­че­ли да ма­шта­мо да на сце­ну ста­ви­мо лут­ке у кон­текст Про­ко­фје­вље­вог де­ла до тре­нут­ка ка­да смо их за­и­ста и по­ста­ви­ли на њу. Сма­тра­ли смо да је то не­ве­ро­ват­на му­зи­ка са ко­јом смо же­ле­ли не­што да на­пра­ви­мо. Али, у том тре­нут­ку ра­ди­ли смо на не­ким дру­гим про­јек­ти­ма, са­ра­ђи­ва­ли смо са Те­ри­јем Ги­ли­ја­мом на фил­му, из­ме­ђу оста­лог. Мо­ра­ли смо, та­ко­ђе, да на­ђе­мо и ор­ке­стар ко­ји би по­др­жао на­шу иде­ју, а у том тре­нут­ку би­ло те­шко уве­ри­ти ије­дан ор­ке­стар да ста­не на сце­ну са на­ма и лут­ка­ма. Та­да ни­је би­ло као да­нас ка­да су ор­ке­стри и му­зич­ки фе­сти­ва­ли мно­го ви­ше отво­ре­ни за та­кве вр­сте ин­тер­ди­сци­пли­нар­но­сти.

Оно што смо пр­во мо­ра­ли да ура­ди­мо је­сте да за­тра­жи­мо до­зво­лу од вла­сни­ка аутор­ских пра­ва, а њих је, ка­ко је та вр­ста иде­је би­ла по­све но­ва и за њих, за­ни­ма­ло нај­пре ка­кву вр­сту лу­та­ка ће­мо на­пра­ви­ти. Зна­ли смо од са­мог по­чет­ка да оне 80 од­сто мо­ра­ју да бу­ду од тка­ни­не, јер је то ба­лет, јер је то за по­крет за­ни­мљи­во. Он­да смо на­пра­ви­ли мно­го раз­ли­чи­тих лу­та­ка, ис­тра­жу­ју­ћи та­ко тка­ни­не и ка­рак­те­ре. Хте­ли смо да ис­при­ча­мо при­чу та­ко што ће­мо Шек­спи­ро­ву тра­ге­ди­ју адап­ти­ра­ти кроз на­ра­ци­ју.  Исто­вре­ме­но, мо­ра­ли смо да се од­лу­чи­мо шта ће­мо од це­лог ба­ле­та ко­ри­сти­ти, што је би­ло до­ста те­шко има­ју­ћи у ви­ду да је ба­лет из­ван­ре­дан. Све то тра­жи­ло је мно­го вре­ме­на, али ни­смо жу­ри­ли, ра­ди­ли смо на дру­гим про­јек­ти­ма и чу­ва­ли “Ро­меа и Ју­ли­ју” као сан ко­ји смо јед­ном у бу­дућ­но­сти хте­ли да оства­ри­мо и по­де­ли­мо са раз­ли­чи­тим ор­ке­стри­ма и пу­бли­ком ши­ром све­та. А ка­да је тај тре­ну­так до­шао, био је баш, баш по­се­бан. И остао је та­кав до да­нас да­нас, за све нас. Ина­че, тек да се зна, да­нас смо бр­жи ка­да пра­ви­мо мју­зи­кле :)

Лут­ке мо­ра­ју да бу­ду ка­дре да се же­стор­ко бо­ре, да пле­шу на­дах­ну­то, да во­ле не­жно и стра­сно, по­ка­жу анк­ци­о­зност ка­да се суд­би­на окре­не про­тив њих, да бу­ду пу­не на­де, да су у ста­њу да уби­ју и да умру. Све то мо­ра­ју да зна­ју лут­ке, на­пи­са­ли сте по­во­дом пред­ста­ве. А ко­је спо­соб­но­сти, зна­ња и ве­шти­не, мо­ра­ју да има­ју глум­ци ко­ји их ани­ми­ра­ју, ко­ји им да­ју жи­вот?

– Ве­ћи­на глу­ми­ца и глу­ма­ца ко­ји ра­де са на­ма до­ла­зе из све­та пле­са и по­кре­та, јер они раз­у­ме­ју оно што ра­ди­мо. Они мо­ра­ју да удах­ну жи­вот лут­ка­ма, да­кле ко­ма­ду др­ве­та, па­пи­ра, тка­ни­не... Мо­ра­ју да ве­ру­ју у лут­ке и да им да­ју ду­шу. Да би се др­жа­ла лут­ка у на­шем “Ро­меу и Ју­ли­ји” мо­ра се би­ти ви­чан пле­су, глу­ми и по­себ­но – би­ти сен­зи­би­лан за му­зи­ку.

Му­зи­ка на раз­ли­чи­те на­чи­не ин­спи­ри­ше љу­де. И ва­ша тру­па цр­пи сна­гу и умет­нич­ки по­тен­ци­јал из ње. У овом слу­ча­ју иза­бра­ли сте 15 те­ма из Про­ко­фје­вље­вог де­ла да би­сте нај­бо­ље ис­при­ча­ли ва­шу Шек­спи­ро­ву при­чу. Има­те ли не­ко по­себ­но об­ја­шње­ње за­што баш тих 15?

– Био је при­лич­но дуг про­цес из­бо­ра те­ма јер су оне мо­ра­ле на нај­бо­љи на­чин да пот­кре­пе на­шу при­чу, по­мог­ну нам да је ис­при­ча­мо. Та­ко­ђе, хте­ли смо да сви ти раз­ли­чи­ти ка­рак­те­ри, бо­је и ни­јан­се ко­ји по­сто­је у Про­ко­фје­вље­вом ба­ле­ту бу­ду од­сви­ра­ни и у на­шој пред­ста­ви. Ни­је би­ло ла­ко иза­бра­ти са­мо 15 од ори­ги­нал­них 52. Од­ре­ћи се јед­них и иза­бра­ти дру­ге, би­ло је исто­вре­ме­но ко­ли­ко те­шко, то­ли­ко уз­бу­дљи­во за нас.

Ко­ја је тај­на до­брог ру­ко­во­ђе­ња лут­ка­ма?

– Код ма­ри­о­не­та, ту је ви­ше пи­та­ње ру­ко­ва­ња, ва­жна је њи­хо­ва те­жи­на, ве­ли­чи­на, ба­ланс. По­сто­је лут­ке ко­је тра­же пре­ци­зност и вир­ту­о­зност у ма­ни­пу­ла­ци­ји и кон­струк­ци­ји. Та­ко­ђе, ве­о­ма је ва­жно зна­ти ко­је по­кре­те хо­ће­те да лут­ка ура­ди, од­но­сно да ура­ди­те лут­ком. Да би­сте их ре­а­ли­зо­ва­ли, мо­ра­те да из­гра­ди­те не са­мо на­чин ка­ко да од­ре­ђе­ни по­крет и на­пра­ви­те, већ да из­гра­ди­те и на­чин кон­тро­ле тог по­кре­та. Та из­град­ња кон­тро­ле и по­кре­та ва­жна је ко­ли­ко и са­ма лут­ка. “Ро­меа и Ју­ли­ју”, на при­мер, не би­смо мо­гли да ре­а­ли­зу­је­мо  са ма­ри­о­не­та­ма, бар не у ве­ли­ким кон­церт­ним дво­ра­на­ма и по­зо­ри­шти­ма.

Ка­ко би­сте де­фи­ни­са­ли по­јам “са­рад­ња” у кон­тек­сту љу­ди ко­ји кре­и­ра­ју лут­кар­ску пред­ста­ву, ре­ци­мо је­дан лут­кар­ски мју­зикл?

– Из­ме­ђу нас - Сан­ти­ја и Ане, по­сто­ји до­бар ба­ланс ин­те­ре­со­ва­ња, сен­зи­би­ли­те­та и умет­нич­ких стре­мље­ња. Мно­го ра­ди­мо на емо­ци­ја­ма и ни­је увек ла­ко де­ли­ти исте иде­је и ра­ди­ти на њи­ма. Али на­кон то­ли­ко за­јед­нич­ког ра­да, слу­ша­мо јед­ни дру­ге, раз­у­ме­мо се до­бро, раз­ви­ја­мо иде­је и ства­ра­мо но­ве про­јек­те. То је за­пра­во пра­ви тим­ски рад.

Свет се ра­пид­но ме­ња. Оно што је не­ка­да би­ло ва­жно и у на­шем фо­ку­су, ви­ше ни­је. Не­ке дру­ге ства­ри су по­ста­ле ва­жне, за не­ке баш и не зна­мо за­што. И умет­ност се на не­ки на­чин ре­де­фи­ни­ше. Је ли то до­бро или ло­ше, шта ми­сли­те?

– Да, свет се ме­ња. И умет­ност мо­ра стал­но да се ре­де­фи­ни­ше, јер умет­ност је жи­вот. Умет­ност је жи­ва. Она је наш жи­вот­ни парт­нер ко­ји хо­да са на­ма и раз­ви­ја се. Од­у­век је би­ло та­ко, због то­га умет­ност и оп­ста­је.

Умет­ност је и алат­ка ко­ја отва­ра људ­ски ум, до­ду­ше, чи­ни се све ма­ње и ма­ње успе­шно... Сло­бо­де ко­је смо јед­ном осво­ји­ли у жи­во­ту из­гле­да да ће по­но­во мо­ра­ти да се осва­ја­ју. Има ли та­кве опа­сно­сти за умет­ност, за умет­нич­ке сло­бо­де?

– Ап­со­лут­но. На­ро­чи­то ако го­во­ри­мо о кул­тур­ним ин­ду­стри­ја­ма ко­је за­ви­се од тр­жи­шта. Али умет­ност је сву­да, мо­же­мо је ви­де­ти на ули­ци, на мно­гим ме­сти­ма око нас је. Чак и у нај­мрач­ни­јим мо­мен­ти­ма исто­ри­је, умет­ност је би­ла ту јер нам од­у­век по­треб­на у на­шим жи­во­ти­ма.

М. С.