"Сањари" у верзији Роберта Ленарда: Филмски одметници у позоришту

НОВИ САД: Ето, поново, позориште и стварност се синхорнизују, па једна представа и пре премијере постаје актуелна јер се бави револуцијом (управо оживелим протестима) и (недавно преминулим) Бернардом Бертолучијем.
sanjari
Фото: S. Doroški

Реч је о представи “Сањари” која је премијерно изведена прошлог петка, у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз. “Сањаре” је режирао Роберт Ленард, по Бертолучијевом филму о људима у 1968, из времена (2003) када се још није “обележавало” 40, сада 50 година од социјалне револуције која је почела у Француској, да би захватила целу Европу.

“Будимо реални, тражимо немогуће!” један је од омиљених слогана тадашње револуције, а Бертолучи је у свом филму то сагледао као “сањарење у тројци”, близанаца Изабеле и Теа, и Метјуа, који читав месец, у вихору протеста у Паризу, проводе време у вихорима сопствених интима, у тесној вези са светом филма - игрању сцена из култних филмова. У овом омажу до омажа, састављеног од социјално-политичких, преко психоаналитичких, до уметничких садржаја, стиже и Ленардов летимично осавремењени омаж. Изабела (Емина Елор), Тео (Даниел Гомбош) и Метју (Бенце Салаи) су у улогама из филма, са сличним (под)текстом, али знатно дееротизоване и сензуалне садржине, са пођеднаким мањком осећаја за фокус и дубину теме.

Терезија Фигура и Иштван Кереши играју родитеље близанаца, “класу” која се од немира против позиције коју и сами предствљају склања на село, што је, пак, знатно појачано у односу на филм, јер овај двојац истовремено глуми и полицајце. Они су припадни паралелном току радње, у којем видимо и ликове двоје савремених “анархиста” (Агота Ференц, Даниел Хуста), који агитују, извикују, исписију пароле, справљају молотовљеве коктеле, прете циглама... Овај оквир, не тако ескплицитан, присутан је и код Бертолучија.

Ако је Бертолучијев филм, својевремено, могао да буде посматран као релевантно уметничко “сновиђење” извора великих промена које је у савременом друштвеном животу Запада изазвала 1968, Ленардова представа не нуди баш толико тога. Захваљујући драматуршкој конфузији планова, који су требали динамичније да укажу на везу између унутрашњег, интимног и спољашњег, политичког живота, затим “револуционарној” употреби цитата и обраћања публици (у програму представе су наведени Чомски, Брехт, Мајнхоф), њу ејy визуелном дизајну сцене и костима због чега главни јунаци збуњујуће изгледају футуристичко-хипстерски (Золтан Пушкаш), глумцима који као да не верују или не знају баш тачно шта то играју, уз већ напоменуто одсуство сензуалности и еротизма, потпуно је разводњена, чак и презаслађена “лимунада” Бертолучијевог увида у победе и поразе грађанског света (не)могућности.

Скоро да је једина добит од нове представе Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаз, то са почетка, да она подсећа да су позориште и стварност, људско друштво и револуција, човек/ жена у процесу (протесту) против властитог идентитета, увек од суштинског значаја. И да, онима који баш јако воле Бертолучија и филмско искуство, Ленардова верзија “Сањара” неће бити на одмет.    

Игор Бурић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести