Другу годину за редом, Јованов је уз саопштавање свог избора, уочио низ појава у актуелној сезони позоришта у Србији.
Хајде да кренемо од слогана: због чега сте одабрали “Стварност - чуднију од маште”? Шта то говори о селекцији, односно о позоришној сезони у Србији? Ради ли се и ту о већ дуго заступљеној “вербатим” драмској форми, која преферира документаристички приступ писању, за разлику од фикције?
- Одабрани слоган представља парафразу познате изреке “Трутх ис странгер тхан фицтион”, која води порекло из Бајронове поеме “Дон Жуан”, али ју је, у суштини, прославио Едгар Алан По. У случају представа које су ушле у овогодишњу селекцију – као и малобројних других на истом трагу, нешто мање успешних – реч је о димензији (и тенденцији) које су шире од “вербатим” и документаристичког приступа, али и од пуке, чињеничне актуелности. Представа такве природе и усмерења било је у извесној мери и у прошлогодишњем избору – поменућу “М.И.Р.А.” Андраша Урбана и “Неустрашиве” Тање Шљивар. А током током протекле, у целини не баш “славне сезоне”, сваки иоле пажљиви посматрач театра је могао уочити наглашеније присуство остварења која воде дијалог са стварношћу на конкретан, али и креативан начин. Једноставно, то значи да стварност – друштвену, историјску, медијску – третирају ангажовано не само као пуки контекст, већ и као врсту “текста”, подложног обликовању и тумачењу. То значи да у основи већине дела поменуте оријентације постоји фикцијско језгро – обликована прича – али та прича “отвара” многе директне везе и индиректне асоцијације са стварним. Превазилазећи “вербатим” метод или уобичајену документаристику, поменуте представе се ослањају или на већ афирмисане стратегије модерне, које бих назвао “пискаторовским” (монтажа докумената, коментар, дистанцирање), или пак на оне новије, од апокрифне верзије стварног повода а ла Том Стопард, до употребе саме форме – најчешће масмедијске – као средства спајања стварног и фиктивног: типичан пример овог последњег је, рецимо, “Лепа Брена Проџект”.
Када констатујете знак повишене уметничке и друштвене самосвести, о чему се ту заправо ради?
- Парафразираћу најбоље напомену из самог извештаја: настојао сам да укажем на драгоцене, премда ретке, примере чији су аутори свесни да позориште није идеални судија, већ нешто суштински много важније: саговорник који се раније буди. Као што глумац нема другог проценитеља до гледаоца, ни позориште, ако жели да има трунку смисла, нема поузданијег савезника од стварности – она је последња линија одбране театра од бекства у (само)изолацију. С друге стране, већина одабраних аутора сматра, или барем осећа, да позориште мора заузети уметнички немилосрдан и радикалан став према стварности управо зато што оно само није невино, што дели већину њених мана и заблуда, али може и треба да сажима у себи есенцију њене самокритичности.
Репертоарске концепције поново су се нашле на тапету. Може ли се уопште о њима говорити када се узму у обзир финансијске неприлике, организационо-структурне тешкоће и неминован однос позоришта према ономе што га окружује, што је такође промењиво, тј. према ономе што се нуди?
- Чак и када нема новца, ни озбиљног нивоа продукције, нити разумевања друштвеног окружења – позоришном делатнику преостаје остаје оно битно, најдрагоценије, а што ништа не кошта у материјалном смислу – освешћеност, емпатија, етичка будност. Ако позориште то занемарује – а таквом занемаривању смо у последње време пречесто опасно близу – онда ће и стварност и позориште постати само дуга агонија марионета.
Наоко судећи о селекцији, утисак је да су “мања” позоришта профитирале боље, више од “великих”, познатих и институционално афирмисаних. Говори ли то нешто?
- Та чињеница у једну руку управо охрабрује, указујући да позоришне енергије и нови начини размишљања нису угасли, већ да их гуши тромост конвенција, навика, или менталитета. Сапете гломазним механизмима (или интересима, или самозадовољствима менаџмента) те енергије и размишљања траже брже и енергичније облике изражавања, а понекад омогућавају и стварање нових.
На који начин ће “Кругови” ове године да допринесу главном току програма?
- Нећу се позивати у овом случају само на понуду, већ и на намеру. Оног часа када сам, у већ поодмаклом тренутку сезоне, увидео да су најзначајније - и мом сензибилитету најпривлачније - представе из европског окружења такође суштински усмерене на критички дијалог са конкретним и болним феноменома горуће стварности и трауматичне ближе и нешто даље историје, сузио сам потрагу и уверен сам да сам, понуђеним избором, и «Кругове» без насилног укалупљивања учинио органским састојком општег тематског оквира фестивала. А конкретно, одлучујући повод за овакво уклапање и везу била је антологијска представа «Ајхман у Јерузалему», једно од најбољих остварења протекле деценије на простору који називамо «екс-ју».
Игор Бурић
Шта рећи о актуелној стварности - чуднијој од маште - због чега је одржавање Стеријиног позорја у уобичајеном термину (крајем маја, почетком јуна) под великим знаком питања?
– На основу искуства које имам са Позорјем и кризама (био сам селектор и у доба НАТО бомбардовања), морам нагласити: без обзира на «чисто естетско», верујем да нам је Позорје које предлажем јавности неопходно, као хлеб, али и као вакцина – јер су нам потребне и страст (за бољим) и самосвест (о ономе што нас мучи). Јер, међу вирусима који нам данас прете, у друштву и позоришту, овај «корона» није ни највећи, ни најопаснији.
