На предстојећим Новосадским музичким свечаностима 26. октобра у СНП-у биће део пројекта „Дванаест сезона“ ансамбла Almazian Symphony: на једно од „годишњих доба“ јерменског композитора Ваче Шарафјана припремила је кореографију, коју ће сама и извести.
Хачатур Алмазјан, уметнички директор Almazian Symphony, отворено ми је рекао да заборавим на „Лабудово језеро“, „Жизелу“, уопште на класику, и заиста је било изазов осмислити кореографију за савремени балет, који објективно није мој фах. У фокусу мог интересовања је класични балет, професионално седам-осам година, а живим га већ двадесет. И колико год да смо ми у школи учили о савременом балету, а сусрећем се с њим, наравно, и сад у позоришту, опет је то „нешто сасвим другачије“ у односу на све моје досадашње улоге. Дакле, требало је осмислити нешто потпуно ново, на потпуно нову музику и још потпуно другим стилом од оног с којим сам свакодневно у контакту. На све то, кореографију сам припремала слушајући компјутерску верзију дела, која се неминовно разликује од живог извођења. Али, ако је за утеху, сама сам на сцени, тако да ћу, ако слушајући оркестар осетим да је то потребно, лако моћи да нешто променим, додам или одузмем у кореографији, а да при томе не пореметим друге играче.
Након овог искуства планираш ли више излета у савремени балет?
Наравно да ме вуче да истражујем нешто ново, али бих ипак волела да останем, бар још неко време, у свету класике. Имам 25 година, што практично значи да и јесам и нисам више млада за балерину. Заправо, сад би требало да сам на неком играчком врхунцу, када говоримо о класичном балету. Међутим, тај врхунски ниво неће моћи да се одржава у недоглед, већ ће зависити од тога колико ће моје тело моћи да издржи огромне напоре који прате класику. С друге стране, у трупи сам Сергеја Полуњина и ми с њим доста радимо на савременим покретима. Није, дакле, у питању „чист“ савремени балет, нити је чиста класика, већ се налазимо негде између, тако да су ми ту већ нека нова врата отворена. Ипак, нисам још довољно „загризла“ да бих се потпуно посветила савременом балету.
Да ли је овај улазак у свет кореографије можда најава пута за који ћеш се определити када завршиш активну играчку каријеру?
Наравно да већ размишљам о томе шта ћу када више не будем могла да играм у „Лабудовом језеру”, „Дон Кихоту”, „Копелији”, јер ће то доћи за „три и по дана“. Е сад, да будем потпуно искрена, овај мој кореографски излет је тек 0,1 посто од онога што се на плану кореографије објективно може домашити. Јесте одличан почетак, мада мора још много, много да се учи, јер суштина није у покрету ради покрета - чега у савременом балету данас има прилично – већ у томе како кроз тај покрет испричати причу, пренети емоцију... Али свакако да бих волела да се једног дана прихватим далеко захтевнијих кореографских задатака. Међутим, привлачи ме и педагогија, уосталом већ имам своју балетску школу...
Купиш ли знања од педагога с којима радиш, попут Душке Драгичевић?
Пре свега, Душка Драгичевић ми је огромна подршка и узор. Она ме је узела под своје док још нисам завршила средњу школу, видела ме је на неком такмичењу и изабрала да ради са мном. Прошла је кроз све оно кроз шта ја сад пролазим и добро зна психичко, ментално стање играча када је три месеца до премијере и када је остало још само месец дана, како је када ништа не иде или кад крене па стане... Такође, тачно зна како нешто да објасни па да се врло лако задати покрет коригује, исправи. Зна да дозира, да не тражи превише, али и да не попушта. Једноставно, осећа играча. При томе, осим тог огромног знања из балетске методике, она је и једна од наших највећих уметница. И дан данас је фасцинантно видети је како на проби, у сали, преноси играчку емоцију у мајици и фармерицама. Од ње сад купим све што могу да покупим.
А шта ти је донела сарадња са Сергејом Полуњином, једном од највећих балетских звезда 20. века?
Представе које смо ми радили с Полуњином, а било их је неколико, објективно нису ни упола захтевне у односу на улоге које играм у Народном позоришту. Али мени је то огромно искуство, и играчко и животно, већ самим тим што сам пуно пропутовала - ево, прошле године у пет месеци пет различитих држава и у свакој смо остајали по скоро месец дана. То пуно значи јер одеш и видиш шта се дешава ван Србије, Београда, мог родног Панчева. Такође, ту су играчи из целог света и онда и из тог угла можеш да неке ствари сагледаш боље. Рецимо, месец дана сам вежбала у Енглеском националном балету, видела сам начин на који раде, у каквим условима, и какав су квалитет у односу на те услове. Или када смо у Верони прошле године у августу имали премијеру „Ромеа и Јулије“ пред 13.000 људи, то искуство је непроцењиво. Дакле, сарадња с Полуњином ми је донела зрелост и искуство, на страну што играмо са једним од највећих уметника данашњице. Он зачудо не воли пуно да прича о балету, али има одлично око и неколико пута се догодило да ми је током проба пришао и скренуо пажњу на неки детаљ, који би ми потпуно променио конституцију тела. И одједном бих могла да изведем све.
Да ли те, поготово сад након тог искуства с Полуњином, вуче да се окушаш у иностранству?
То је мени био циљ пре короне. Али пошто живот делимо на пре и после короне, видећемо (смех). Није проблем отићи негде на аудицију, па не прођем или прођем и уђем у трупу. Али с обзиром на то да сам већ ипак нешто достигла у каријери, не бих баш да крећем испочетка, а што бих морала у свакој трупи. Пре бих да ми и даље матична кућа буде у Београду, а да негде гостујем, почевши од региона па ка Западу, у представама које играм и овде.
Које још циљеве постављаш пред себе?
Пре свега да исправим играчке грешке које се још увек вуку безмало из детињства. И циљ ми је да свака моја представа буде боља од претходне, можда не може свака технички, али уметнички може сигурно. И волела бих да се у мојој балетској школи појави велики таленат па да ја спремим балерину која ће сутра бити можда најбоља на свету.
М. Стајић
