- Ова, другачија верзија Софоклове „Антигоне“, смештена у 1918. годину, у време када се као и много пута пре и касније, на нашим просторима чинило да се поуздано зна ко су победници а ко поражени, када су много пута људски и божји закони били сукобљени, говори о породичној драми која се претвара у трагедију - указује редитељ Милан Нешковић на временски оквир и контекст ове представе.
По речима редитеља, ово није прича о рату, већ о ономе што се догађа после рата на глобалном нивоу, али се све преплиће кроз судбину једне проширене породице. Нешковића занима тренутак када су се преживели појединци вратили својим кућама „на чијим су се праговима догодили бројни злочини, толики да у ’Књизи о Милутину’ Данко Поповић чак пита ’да се ми о Турке не огрешисмо’... Страхотни злочини због којих је итекако јака жеља за осветом“.
- Док Креонт тврди да реваншизма мора бити, Антигона верује да свет може бити другачији: За љубав, не за мржњу ја сам створена. Као Милан Нешковић, имам о томе свој став, и историјски и политички. Као редитељ, на мени је само да постављам питања, али не смем да се определим, већ морам пођеднако да браним обе позиције - објашњавао је за наш лист редитељ Милан Нешковић.
Антигона такође не жели да се определи, те намерава да обојицу браће, и оног који је ратовао на српској, и оног другог који се борио на аустроугарској страни, достојно сахрани, упркос забрани.
- У Софокловој „Антигони“ постоји мотив који прати народе на Балкану још од пре Првог светског рата, затим преко Другог, па све до данас када живимо „у миру“ али имамо „кланове“. То је мотив два брата која су ратовала на супротним странама, а оно што се дешава над њиховим „топлим лешевима“ претвара се у још једно страдање, односно распад породице и вредности на којима почива људско друштво и морални људски однос - каже драматуршкиња Маја Тодоровић. Она подсећа да је мржња један од усуда и на овим просторима, где се мрзимо по националној основи, верској, партијској, „а све те мржње се могу лепо користити да се баце народу као прашина у очи када треба сакрити стварне, актуелне проблеме. Како каже Антигона у драми: Лако је човека који мрзи натерати да мрзи још више…”, наводи Маја Тодоровић.
- Жеља редитеља, драматуршкиње као и целе глумачке поставе, јесте да спајајући мит и историју, овога пута Теба постане Србија, те да се бар мало замислимо над последицама које су нас задесиле, да преиспитамо мржњу која тиња и потрудимо се да се „крвава“ историја не понавља - додају у Српском народном позоришту.
Улоге тумаче: Милица Грујичић (Антигона, Хемонова вереница, ћерка Креонтовог покојног пријатеља и саборца и вереница Хемона), Ненад Пећинар (Креонт, генерал српске војске у Првом светском рату), Тања Пјевац (Исмена, Антигонина сестра), Бранислав Јерковић (Хемон, Креонтов син који се вратио се из рата), Милан Ковачевић (Тиресија, краљев службеник „видовњак“, који из чињеница „предвиђа“), и Сања Микитишин (Еуридика, Креонтова жена, Хемонова мајка). У улози Хора, прво као у оличењу античког хора, затим војске из 1918, као и представника народа данас, појављују се Вукашин Ранђеловић, Драган Којић, Јована Плескоњић, Марко Савковић и Александра Пејић.
Сценограф је Жељко Пишкорић, костимографкиња је Биљана Гргур, кореографкиња је Андреја Кулешевић, композитор је Владимир Пејковић, а аутор видео радова је Никола Љуца.
Н. Пејчић
