У сарадњи са осам глумица и глумаца, Дејвид Глас испитује утицај насиља, нарочито колективне насилне прошлости, на живот потоњих генерација. Узимајући трауму и заоставштину као темељ овог приказа, ансамбл даје чисто визуелно, инвентивно остварење које обрађује сијасет узрока и последица појединачне и колективне агресије. Како је ова представа настала у двогодишњем процесу заједничког рада, она није некакав једноставно имплементиран концепт, већ пажљив приказ дубоко утемељеног духа прошлости и садашњости - записала је у образложењу овог дела своје селекције позоришна критичарка Ивона Јањић.
“Лонли планет - туристичка тура кроз дис(у)топију” Маје Пелевић, Димитрија Коканова, Олге Димитријевић, Тање Шљивар, Игора Коруге (Атеље 212), прва је “пост-корона” представа у Србији. Аутори концепта и текста су и извођачи ове представе, која је на Стеријином позорју своје место нашла као пратећи програм.
Округлим столом о представи “Ајхман у Јерусалиму” Загребачког казалишта младих почеће данашњи програм Стеријиног позорја, у 11 сати, у Српском народном позоришту.
Следе “Дани књиге” у 18 сати, представа “Повратак” је на програму у 20 сати (Камерна сцена, СНП), а “Лонли планет” у 21.30 (представа се игра на више локација).
“Лонли пленет” је представа имерзивног карактера, која се изводи у отвореним и затвореним просторима, око и у згради позоришта, намерно избегавајући класичан сценски простор, односно саму сцену. Кроз колажну структуру пет ауторских и извођачких гласова, који се међусобно преплићу и прожимају, уметници воде прописно дистанцирану публику на туристичку туру кроз обе стране новчића утопије и дистопије наше (позоришне) свакодневице, наводи се у програму из Атељеа 212.
Почетак ове године, додаје се, обележила је епидемија корона вируса.
Она је глобални феномен, па су таква и питања и несигурности које се везују уз њу. Наши заједнички јавни и дељени простори, а међу њима и позоришта, су постали места затворености и страха, и ниједан није остао поштеђен. Корона је показала и да је могуће да цео свет и систем само стану, али и да је механизам самоодржања савременог капитализма јачи и од такве паузе. Дане проводимо у мешавини осећања страха, апатије, цинизма, еуфорије, физичких активности, пролазећи кроз непрестане емоционалне ролеркостере. Како ми, тако и свет – свет као да се клацка између рестаурације поретка у неком бруталнијем облику – фашистичкој дистопији, и ревитализације социјалистичких идеја о дељењу ресурса, јаком јавном сектору и солидарности – социјалистичкој реалности – утопији...
И. Б.
