- Немој бити тужан – добацује ми Ђула Франциа у пролазу, један од кључних људи за организацију фестивала, док излазим из позоришта и посматрам „аурору бореалис“ на нашем северном небу. – Видимо се следеће године!
Последњег дана фестивала, једну за другом, од пола једанаест ујутро, публика је гледала три представе из Будимпеште. Својврсну породичну трилогију Саболча Хајдуа и његовог „Латокеп“ ансамбла.
У првој представи „Ернелини код Фаркашевих“, Ернела са својом породицом једне вечери бањива код своје сестре и њене породице у Будимпешти. Ауто Ернелиних се покварио, а управо се враћају са пута у Шкотску, заправо покушаја да живе тамо, па нису имали где. Код Фаркашевих, добростојећих интелектуалаца, друга врста кризе. Брачни другови не могу да пронађу заједнички језик откако им пажњу преокупира детињство њиховог сина.
„Калманов дан“ описује касније брачно доба, без деце у игри, али са зачкољицама које доноси криза средњих година. Сада породицу коју кроз све три представе игра исти пар глумаца, посећују пријатељи. Мирно вече постаје пуно турбуленција због непријатних истина које излазе на видело емотивних односа између парова.
У последњем делу трилогије, „Један проценат индијанац“, поново су на сцени брачни другови, сада три пара, у зрелијем одраслом добу. Док једни покушавају да прекоокеанском селидбом нешто промене у свом животу, други купују бродове, а трећи пију и малтретирају се.
Све три представе карактерише веома сведени реализам, готово филмски језик, природан ритам и глумачки израз, са моментима суптилне театрализације у којима, на пример, дете почиње да управља родитељем као марионетом у луткарском позоришту. Емотивни набој је свеприсутан. Теме, такорећи, обичне, јако животне. Било да је реч о новцу, статусу, физичком или емотивном стању, политици, све су оне проткане и преплићу се у низу породичних ситуација као што су посете родбине, пријатеља, или организована дружења. Приказују свет изгубљених индивуда у међусобним односима које карактерише велики и дубок осећај празнине, неприпадности. Испуњење је надомак руке, љубав, али га је тешко уочити затрпан и преоптерећен савременим поимањем живота, среће.
Саболч Хајду и његов „Латокеп“ приказаним праве прави мали отклон спрам уобичајене драмске позоришне естетике у којој се често труди свим средствима представити сјај и беду неке важне ситуације, проблема. Трилогија одгледана на „Дезиреу“ више личи на неке Чеховљеве драмске „минијатуре“ у којима нема класичних сукоба, само низ унапред изгубљених битака, са доста нежне комике и готово непрекидним низом дијалога у којима свако сваког слуша, али нико никога не може да чује, додирне тамо где треба. Можда се и зато свака од представа завршава тишином, музиком и – загрљајем.
Зато и за сваки крај треба дати – аплауз. До новог почетка.
Игор Бурић
