Идеја којом смо се водили у стварању ове представе била је да се прикаже како свуда око нас, у кућама и становима живе жене које свакодневно трпе и страдају, а људи их често, због неупућености, осуђују када им се нешто лоше деси, упућује редитељ Момчило Миљковић.
Како додаје, у основи овог комада је тема психолошког насиља мушкарца над женом у браку, али се у драмској игри трага и за узроцима деструктивних порива, који особу претварају у насилника, као и за функцијама „маске” коју, свесно или не, одабирамо на основу конвенције, порекла, али и родног, професионалног и социјалног статуса.
Складан брачни живот наизглед улива сигурност, али идилична слика породичног миљеа којом се свакодневно представљамо друштву неретко је нешто савим друго, напомињу у зрењанинском позоришту.
Улога Анице Марковић, сиромашне девојке удате за угледног и богатог фабриканта четки, поверена је Наташи Илин, док газду Андрију Зерековића игра Драган Ђорђевић. Уз њих глуми и Стефан Јуанин.
Лик Анице у нашој представи није доживео трансформације, остао је веран лику из приповетке. Она је жена која из ноћи у ноћ трпи психичко злостављање, које је некада теже од физичког. У данашњем свету много је Аница међу нама, жена које ћуте, трпе, и у страху су да се побуне. Мислим да о овој теми треба више говорити и да се Андрићеве јунакиње не разликују много од данашњих жена. Време је прошло, те је питање шта се са њиме променило, а шта остало исто, истиче Наташа Илин.
Драматизацију овог Андрићевог текста начинила је Маша Сеничић, сценографкиња је Милана Трифуњагић, а костимографкиња је Благовеста Василева.
Н. П-ј.
