а то је оно што већ преко тридесет година посвећено ради новосадска професорка клавира Татјана Губерина.
Љубав према раскоши музике пренела јој је Лидија Гвоздановић, једна из плејаде сјајних музичких педагога школе „Исидор Бајић“ у Новом Саду. Управо у тој школи где је научила ноте и постизала успехе на такмичењима, Татјана данас своју љубав према музици преноси деци.
- Највећи успех за мене је када деца с којом радим воле музику и њоме настављају да се баве и када заврше школовање у музичкој школи. Заиста ми је најважније да развијем љубав према музици, а када су посвећена, када пуно радимо, онда долазе и нека признања. Моји ученици су учествовали на многобројним домаћим и међународним такмичењима и освајали доста награда. Један од скоријих успеха је на међународном такмичењу младих пијаниста у Риму, где је Драгана Кнежевић освојила прву награду. Она је сада студент на Музичкој академији.
Да бисмо се бавили музиком потребно је имати слуха. Како се установљава да неко има слуха, који су критеријуми?
- То је врло осетљива тема. На пријему у музичкој школи професори имају 5 минута да утврде да ли дете има слуха. Дете отпева песмицу, отапше ритам, понови кратку мелодију. Има пуно деце која имају одличан слух, али не знају да певају. То је био мој случај када сам била на пријемном за нижу музичку школу - ја једноставно нисам знала да певам, а ево целог живота се бавим музиком!
Када је право време да дете крене да се бави музиком?
- Ту нема јединствених ставова. Имамо пример деце у источној Азији која већ са 5 година свирају фантастично. Но то није модел који може да се преслика код нас... На крају све се сведе на исто, када се има 18 до 20 година– и за оне који су кренули са 9 и за оне који су кренули са 3 године, јер старија деца брже и лакше уче него мала. Моје искуство са децом од 6 до 7 година је веома добро. Да би се бавило музиком дете не мора да зна да чита и пише. Оно памти ноте као слику и без проблема чита нотни текст.
Научници су утврдили да су деца која почну у раним годинама да свирају интелигентнија од својих вршњака који се не баве музиком...
- То ми музички педагози знамо из искуства. Свирање инструмента развија фину моторику, што има за последицу спајања и стварања нових синапси у мозгу. Потом шири се видно поље, повећава се моћ опажања, развија креативност али и логика која је јако битна за развој интелигенције. Да би се разумела трогласна, четворогласна, петогласна композиција није довољна само музикалност. Зашто најинтелигентнија деца највише воле да свирају Баха – зато што је то енигма коју они морају да реше!
При свирању инструмента свака рука има свој задатак. Да ли то деца лако савладају?
- Већ у првом полугодишту ми децу учимо да развију самосталности руку, тј. да свака рука свира независно од оне друге, а то није лак задатак, јер то мора да буде свесна радња. Деца треба да повежу да једна рука свира легато (повезане тонове), а друга рука свира нон легато, не дижу се обе руке у исто време, фраза не почиње у исто време за леву и десну руку, зато се ми професори ту прилично задржавамо да би деца то савладала. С друге стране на тај начин се подједнако развијају обе хемисфере мозга, јер десна половина мозга је задужена за леву страну, а лева за десну страну тела.
Да ли то значи да је за свирање инструмента веома важна координација?
- Наравно, мада се и она развија. Постоје и инструменти као што је клавир који осим клавијатуре има још и педале тако да се независно од руку укуључује и рад ногу. Све то треба синхронизовати и зато се и развија интелигенција. С годинама се ти захтеви повећавају, самим тим се дечији мозак више напреже, више користи, више ради и нормално да се више и развија .
Које су особине потребне да би се постало врхунски извођач?
- Осим музикалности и талента, добре координације, дете мора да има и високу интелигенцију. Верујте ми, музикалност није довољна. Мора да се поседује и добра меморија да се сав тај силни музички текст савлада, запамти, схвати и осмисли! Важно је и самопоуздање, да се на бини кроз музику изражава и отвара, а не да се плаши и повлачи.
Да ли је и образовање важно?
- Осим одлазака на концерте и слушања музике, јер музика се учи и слушањем, и те како је важно широко опште образовање. Да би дете стасало у правог уметника није довољна само истрајност и посвећеност, важно је да пуно чита, да одлази на изложбе, у позориште, да пуно путује – то је оно што обогаћује личност и чини једног уметника јединственим. Само богата личност може својим извођењем да донесе сву слојевитост и раскош музике другима. У томе је чаролија. Неће 20 сати свакодневног вежбања од неког створити уметника, него константан рад на себи, стално ширење видика.
Како помажете деци да савладају трему на јавном наступу?
- Сви који јавно наступају имају трему, једина је разлика у томе да ли је трема позитивна, па подстиче да се мобилишу сви ресурси и да најбоље од себе, или је она блокирајућа па се особа паралише. Само озбиљан рад даје сигурност, да трема не савлада. Нешто на брзину научено уз сав таленат неће дати резултат који се очекује. Важно је и не оптерећивати дете да све мора да буде савршено и без грешке. Потом и пуно малих наступа пред концерт или такмичење. Као педагог морам да проценим колико је дете стабилно, јер нестабилној деци сваки јавни наступ је траума, а зашто бих их додатно траумирала?
Ви сте педагог који држи не само индивидуалну наставу, него радите и с групом. Да ли бисте нам рекли нешто и о том искуству?
- То су часови с децом која започињу дружење с музиком. Најважније ми је да први додир с инструментом буде у неком пријатном окружењу, а то су деци њихови другари. Затим да то не доживљавају као час, већ као наше заједничко бављење. Групе су до четворо ученика и приметно је да се сви јако труде, јер не желе да буду гори од других. Влада једна лепа такмичарска атмосфера, где једни друге и подстичу и подржавају да буду бољи. Рад у групи је наравно спорији него када је индивидуалан приступ, али некој деци такав темпо сасвим одговара. Најбитније је да се деци не убије та радост дружења с инструментом и уживање у музици.
Марина Јабланов Стојановић
