“Коста (Бојан Јовановић) је младић од детињства загледан у Стану (Кристина Јањић Стојановић). Кад Коста из своје мале вароши оде у велику, да се школује, Стана ће га чекати. Живот не чека и пролази, док њихова љубав вене, уз помоћ околине и околности, сирових и сурових, у међусобној вези. Тако једноставно, а тако сложено да упропасти не само један живот...
Данашњи Бора, назовимо га тако кроз ову представу, није онако разбокорен, као у својој прози. Сведен је, ’драмскији’. Драматуршки поступак Јелен Мијовић, а затим и Нешковићев редитељски, који је чак и познат по домаштавању, сценским инвенцијама, ишао је у правцу ’мање је више’. Ово се показало као добра одлука, јер је Станковић такорећи школска лектира и превише дескриптивних поступака би отупило оштрицу суштинске идеје безнађа, цвета који и поред све своје лепоте има крај, као и све друго”, записано је у критици коју је објавио “Дневник”.
У пратећем програму 62. Стеријиног позорја, у 11 сати, у СНП-у, почињу разговори о представама виђеним претходног дана, “Ново доба” и “Електра”. На истом месту, говорни програм биће настављен промоцијом књиге “Дневник управника позоришта Милана Ђоковића”, у 18 сати.
У Позоришту младих, у 12 сати, почеће други дан Позорја младих, представом Академије лепих уметности и мултимедије Београд. Наставак позорја младих следи у СНП-у, у 15 сати, када је на програму представа ГИТИС-а из Москве. Колоплет позоришних мотива тема је представе студената из Бањалуке, у Културном центру Новог Сада, у 18 сати, а Позорје младих свог другог дана биће затворено у 21 сат, у Позоришту младих, где ће наступити студенти Академије уметности Београд.
Представа “На Дрини ћуприја” већ је добро позната овдашњој публици и једна је од ретких из Српског народног позоришта за коју се у последње време тражи карта или гостовање више. Кокан Младеновић је не само режирао, него и “преправљао” (адаптирао) велики роман Иве Андрића, али је ансамбл и целовита продукција све то истрпела, чини се, на најбољи могући начин.
„Понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнамо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити а шта не“. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост – лекције су из говора Иве Андрића приликом доделе Нобелове награде, 1961. године.
И. Бурић
