„Да знаш”, „Сасвим сигурна”, с којом је 2002. наступила и на Евровизији... А онда је, практично на врхунцу популарности, одлучила да лагане ноте остави по страни и уплови у академске џез воде на Краљевском конзерваторијуму у Хагу. И данас наступа диљем Европе са најпознатијим џезерима. Ипак, чињеница је да Весну Писаровић добар део овдашње публике и даље не повезује са врхунским извођењем џез стандарда, већ са поп хитовима који су је учинили истинском звездом екс-ју сцене...
– У Хрватској сам пре више од деценије кренула са првим џез концертима. И тамошњој публици они више нису новост, напротив. При томе су и у просторима у којима сада наступам првенствено изводе класична и џез музика – каже ми Весна, које ће сутра певати у Новом Саду у врту Средњошколског дома у пратњи бубњара Џона Беча и контрабасисте Криса Далгрена. – Али сећам се да смо тамо негде 2006. колеге са студија у Хагу и ја имали концерт у Задру на тргу, на отвореном. Дошло је доста света који је вероватно волео тај неки мој поп репертоар, родитељи су повели децу.... и после свега неколико песама, а у питању је био прилично авангардни џез, почело је мешкољење, било је и суза. Није то био баш пријатан тренутак ни за мене ни за те људе. Тада сам схватила да више не желим да наступам на местима где публика не зна коју то сад музику може очекивати на мојим концертима...
За све са естраде било је вероватно огромно изненађење када је, након албума „В. Пети” и песме „Тако ми недостајеш”, која се месецима није скидала са топ листа у региону, Весна одлучила да упише у Хагу студије џеза, које је не само завршила, него је у међувремену магистрирала џез интерпретацију на славној лондонској школи Гуилдхалл...
– Одлука наизглед јесте била изненадна, али је заправо плод дугогодишње моје жеље да музички напредујем, и као извођач и као композитор. На почетку каријере ја нисам била студент загребачке Музичке академије већ Одсека за фонетику Филозофског факултета. Јесам касније ишла на часове певања, али ме то није задовољавало, једноставно моје је знање било лимитирано. Паралелно с тим ме страшно почео занимати џез, и када сам једном приликом наступала у Берлину, стицајем околности остала сам дан дуже и у малом џез клубу се сусрела са готово панкерски експресивном музиком Петера Брöтзманна. И након тога сам одлучила да у будућности све усмерим ка томе да дођем до енергије који сам те вечери осетила слушајући овог сјајног немачког саксофонисту...
Међутим, Веснин џез првенац „Њитх Суспициоус Миндс” није био у знаку Брöтзманна, већ посвећен музици – Елвиса Прислија. Иначе, на том заиста сјајаном материјалу са њом су сарађивали бубњар Стеве Хеатхер, тромбониста Герхард Гсћлößл и контрабасиста Цлаџтон Тхомас...
– Након студија у Лондону преселила сам се у Берлин – опет тај Берлин – и страшно ми се свидео тамошњи џез звук који је био комбинација традиционалног израза и слободне импровизације. И једно поподне на тамошњем бувљаку сам нашла кутију Елвисових плоча, 20 комада за 5 евра. Никада нисам била “Кингов” фан, али слушајући те плоче код куће схватила сам да је он заправо отпевао целу историју америчке музике. И то ме је заинтересовало најпре академски, а потом сам помислила да би било занимљиво деконструисати ту музику. И пронашла сам музичаре којима се та идеја свидела... Дакле, ништа то није било плански, већ врло спонтано...
Тежећи за европском и светском каријером, џезери са ових простора готово су по правилу посезали за етно звуком, јер је неписано правило било да се необичним мелодијама и ритмовима ових простора, уз неспоран извођачки квалитет, поједина врата лакше отварају... Весна је, међутим, кренула другим путем, па је након Елвиса Прислија дошао Стив Лејси, чије композиције доминирају пројектом „Петит Стандард”...
– Ни сада не размишљам по моделу “шта бих ја сад то требало да радим како бих се пробила на светској џез сцени”. Мерило ми је једино шта ће ме понети и за шта ћу имати енергије да то изнесем до краја. Тако је настао и овај пројекат „Петит Стандард”, с којим долазим у Нови Сад. Са ћу контрабасистом Крисом Далгреном сам се срела на неком фестивалу на ком сам певала Елвисове песме и разговарали смо о томе како би било занимљиво неким џез стандардима приступити на потпуно огољен начин. И он ми је предложио да нам се придружи бубњар Џон Беч, који је пуних 20 година сарађивао управо са Стивом Лејсијем, другим мојим идолом након Брöтзманна. И била сам одушевљена када је Беч прихватио да буде део „Петит Стандарда”. Ако си искрено посвећен музици, приоритет мора бити занос, ентузијазам, а не размишљање шта би било паметније или боље за каријеру
Али Весна истиче да уопште да не бежи од традиције, да нема разлога да то чини, напротив. И кроз осмех ми открива да је заправо последњи пут била у Новом Саду када је имала девет година – на смотри фолклора.
– Приступ традицији је потпуно индивидуалан. Негде се слажем са Бојаном Зулфикарпашићем када каже да чим се од нечега створи индустрија и крене штанцовање, да се публика од тога брзо замори. Али, с друге стране, ако уметник има искрену потребу да нешто каже кроз тај етно-жанр, или да створи нови звук утемељен на традицији, то је сасвим легитимно. Ја обожавам севдахе, мама ми их је певала, они су ми у уху и велика ми је жеља да у будућности нешто урадим у том правцу. Рецимо, дует са Амиром Медуњанин, зашто не, то би било дивно!
Мирослав Стајић
