На концерту у Српском народном позоришту, са екипом музичара, Новков (хармоника) је представио други албум свог оркестра „Фрејм“, назван „Стори“.
Основне карактеристике новог албума Новкова и „Фрејма“ су нежност и топлина, које у великој мери произилазе из акустичног приступа, веома лепо забележеног на студијском снимку. Музика Новкова и „Фрејма“ је и дубока, помало сетна, медитативна. У замишљеној структури албума, она је и драматична, пошто се композиције, једна за другом, нижу подведене у поглавља, као у некој књизи. Након мирног и романтичног увода у којем се као потенцијални хитови истичу композиције „Сан“ и „Црвени каранфил“, следи ритмички бурна разрада у форми музике погодне и за плес („Хедонизам“, „Дан после“), а затим и емотиван, катарзични завршетак у хармонски сложенијим структурама („Даљинско управљање“, „Пластично срце“, „Епилог“) и речју аутора која подсећа на хепиенд („Ла коло“).
Хармоника као водећи инструмент уопште није наметљива, напротив. У инструменталној музици довољно је ретка и егзотична сама за себе. Она само боји дијалог који покреће и који, захваљујући аранжерском умећу, као да се развија сам од себе. Тонови који се могу чути лако подсећају на Медитеран, Латинску Америку, али има ту и Оријента и пространстава Средње Европе, неког „дивљег“ ромског срца, домаћих фолк мотива... Једном познатом синтагмом, рекло би се њорлд мусиц, лако би се било сетити и Бориса Ковача, мада би то неминовно било упрошћавање других и другачијих квалитета музике Лазара Новкова и оркестра „Фрејм“.
Нова музичка прича Лазара Новкова и „Фрејма“ на концертном представљању у Српском народном позоришту имала је и своју сценску димензију. „Раштрканост“ ансамбла, дизајн светла, глумица Емина Елор која пали и гаси „музичку кутију“ у својој соби, док чита књигу у самоћи погодној за разне мисли, осећања, претворила је „Стори“ у интиман доживљај.
У готово беспрекорној тонској слици, урпкос смелом распореду оркестра мимо очекиваних конвенција, фронталног усмерења на публику која, истина, на Камерној сцени СНП-а и седи на више, уместо на једној страни, музичари су бриљирали својом пажљивошћу за целовитост приступа на којој потенцира Новков. Владимир Ћуковић (виолина), Синиша Мазалица (контрабас), Иштван Чик (бубњеви и перкусије) и, уместо оправдано одсутног Владмира Опсенице, Ненад Патковић (гитара), позната су имена на новосадској музичкој сцени и окосница су „Фрејма“, који је у овом случају додатно атрактивним учинила флаутисткиња Милена Јанчурић. Једна заиста лепа прича.
Игор Бурић
