Публици је, на радост њених фанова, донела нову себе - зрелу жену која је у међувремену одрасла, али и сазрела музички и с другачијом енергијом и самопоуздањем донела неки нови правац којем ће и убудуће тежити. У интервјуу за Дневников ТВ магазин певачица истиче да су њен тим и она дуго „крчкали“ нову песму, у коју су се већ на прво слушање заљубили.
– Та песма је била тако позитивна да ме је на прве тактове терала из столице. Ја се генерално као извођач нисам сместила у неку фиоку па ми је био дозвољен тај излет у нови фазон. Мени ова песма звучи као ретро поп, али модеран, што ми је супер. И веома ми је драго што се поп музика враћа на велика врата и што све више извођача добија прилику да пева поп музику. Задовољна сам и како песма на крају звучи и како смо све сложили. Веома добро сам се у њој пронашла. Рекла бих да је и текст озбиљнији. Сад сам жена и мислим да на прави начин могу да изнесем такав текст колико год да је кокетан, искрен и отворен. Мислим да сам сада дошла у праву неку животну фазу да могу да изнесем такве текстове.
А шта бисте у овој животној фази, сада, када сте сазрели и животно и музички, могли и волели да понудите публици након ове песме?
– Волела бих да кроз музику поручим публици да можеш да имаш нешто више од каријере - да можеш да имаш и породицу, а да при том уживаш и у себи, свом послу и неким својим задовољствима. Да не мора да значи да ако постанеш мајка и супруга да само то мораш да будеш. Сад, кад сам остварена на много неких поља о којима сам као клинка сањала, могу да понудим неку другачију, праву женску енергију и да будем све што желим. На крају крајева, шта год да буде и са мојом каријером, музиком, и, ево сад са овом новом песмом, увек ћу имати тај стуб породице и онда сам и ја некако опуштенија. Знам чему се увек враћам, ко ме чека и ко је ту за све моје и добре и лоше стране.
А шта мислите јесмо ли као друштво помало лицмерни кад се боримо против сексистичких ставова, а онда у медијима прочитамо наслов: „Сећате ли се Ане Бебић? Некада је била успешна, а онда се због деце повукла са сцене“?
– Да, јесте, истина је. Имам осећај да људи не праштају то што си се повукао и што желиш да будеш мало са својом породицом. Просто увек мораш да будеш у тој некој машини да би те људи доживљавали. Чим мало станеш, чим кренеш неким природним животним током, публика то некад баш и не прашта до краја и због тога ми буде жао.
А је л’ мислите да је публика таква и према мушкарцима?
– Мислим да је тако са свима. Додуше, мушкарци се сигурно не повлаче из посла као ми жене. Мој муж је, када сам се породила, наставио да иде на посао, на тренинг... Ја наредних годину дана на почетку нисам могла да изађем из куће дуже од два сата јер сам дојила. Не могу тек тако да се вратим свему што сам била ја. Живот вас научи другим стварима и постави вам друге приоритете. Мислим да је малчице лакше мушкарцима. Они се мало дуже повезују са децом него мајке, које су имале интимнији однос кроз дојење пре свега и ношења бебе у стомаку девет месеци. Ми жене одмах морамо да будемо ту, одмах морамо све ми. Не мислим ни у једном моменту да сам ја боља или лошија зато што сам мајка, али то је живот.
Овом песмом се сад дефинитивно враћате на сцену. Колико вам је узбудљиво да опет градите неки свој нови музички почетак будући да сте дуго паузирали са певањем због породице?
– Много ми је узбудљиво. Тог дана када је нова песма изашла била сам све време напета. Сам тај моменат, кад сам кренула да се враћам у музику и опет отишла у студио да се дружим са креативним људима, да причам о послу, да се враћам у колосек као што је музика, је за мене генијалан. Када сам улазила у овај посао није било толико друштвених мрежа. Све се променило. Певачи сад свака два месеца морају да избаце песму, да сваки дан буду активни на друштвеним мрежама. Мало је све то убразано, а, чини ми се и напорно, јер нон-стоп морате да будете интересантни, да интригирате, будете другачији и пристуни, а то баш изискује и доста пажње и времена и рада. Морам признати да ми се, ипак, мало и допада тај моменат. Пре свега јер се враћам самој себи, јер ја сам ипак особа која јако воли музику и мислим да морам да се бавим њоме да бих била потпуна. Да бих била добра и својој деци и супругу. Ваљда то тако иде.
Да ли бисте данас имали смелости да се појавите у неком музичком такмичењу када знамо да свако може да постане популаран и да фокус више није на певању?
– Мислим да је сад важније да гледаш музику него да је слушаш. Али, ја бих се опет некако борила за себе, па, и ако нисам најзгоднија и најлепша, сигурно бих покушала на неки други начин да шармирам публику. Ипак, из ове коже не бих се сигурно упуштала у неко такмичење. Мислим да сам се довољно доказивала и да је сада битно да станем на ноге, али да ми се „Операција тријумф“ није догодила сигурно бих се упустила у још неко такмичење јер је то најбољи и најбржи начин да се неко представи публици.
Кажете није било друштвених мрежа када сте почињали, али чини ми се да није било ни толико простора да свако успе. Вратили сте се на сцену у време када свако може да буде у самом врху слушаности на Јутјубу. Колико вам је због тога борба за успех већа и да ли због тога ипак морате да будете прорачунати када бирате нове песме?
– Наравно. Колико год желите да дате себе морате увек да пратите и ослушкујете публику. Ипак је она та која ће да вас подржи или не. Не иде да снимим Р’н’Б песму, а да она сад није актуелна. Волела бих, наравно, да будем у свом фазону, али и да идем уз публику. Али заиста је тако како сте и рекли. Није свако пре могао да направи каријеру. Данас мало будете блесави, имате свој стајлинг и одједном сви крену да вас прате. Али, питање је колико ће то да се одржи. Сви смо у овом свему некако нови. Ипак, мени ови клинци, који сада раде музику, супер. Веома су креативни. Они гурају своју причу, а на нама је да се прилагођавамо и да их ловимо. Имам осећај да су они почели да диктирају музику више него она стара гарда музичара.
Шта је „Операција тријумф“ значила за младу девојку из Метковића, неспремну за оно што је велика сцена, а шта за Ану Бебић која има озбиљан глас који жели да покаже свима?
– Па за једну малу девојку из Метковића је то значило заиста много. То ми је била велика одскочна даска без које не бих могла да купим публику нити да се на тај начин представим. То је био озбиљан пројекат који је мене изнедрио. Много ми је значио сам тај однос према публици и ти професори који су радили са нама. Они су заиста допрли до мене на неки посебан начин да сам стварно почела да размишљам на другачији начин о музици него пре. Нисам до тада размишљала о интерпретацији нити о томе да није најбитније како изгледаш, него на који начин ћеш ти да изнесеш музику. То такмичење је мени као особи стварно многи. Поред свега, почела сам да се упознајем са естрадом и да уопште осетим како та машинерија ради. Ту сам први пут схватила да није све тако црно и бело као што смо то ми сви доживљавали пре и да није толико једноставно, као што је мени изгледало. Овај наш посао је константна борба са лавовима, који су исто тако жељни свега овога чега сам жељна и ја и то је константно једно доказивање и борба са собом.
Владимир Бијелић
фото: Ивана Савић
