Ова мисија представља први одлазак посаде са америчког тла још од 2011. године. Ракета Фалкон 9 носила је на свом врху капсулу Драгон, коју је фирма Спејсекс развијала за НАСА-у током протекле деценије. Дискавери канал приближиће својим гледаоцима овај важан догађај емитовањем двочасовног специјала 14. јуна у 20 часова. Публика ће моћи да види астронауте и лансирање ракете, али и да сазна од инжењера како је изгледало њено креирање.
Астронаути Даг Харли и Боб Бенкен пристигли су на Међународну свемирску станицу 19 сати након лансирања. Дискавери канал је провео више од годину дана документујући трку Спејсекса да постане прва приватна компанија која је лансирала америчке астронауте у свемир. Специјална емисија садржи пренос лансирања, као и коментаре оснивача и главног инжењера Спејсекса Елона Маска и других водећих ваздухопловних стручњака, међу којима је и бивши астронаут Мајк Масимино који је ексклузивно испричао како је протекао овај историјски догађај.
Да ли бисте могли да нам кажете нешто о новој емисији на Дискаверију?
- Емисија истиче аспекте летења и стварног лансирања у свемир уживо и било је заиста забавно бити део тог догађаја. Толико сам се забављао. Раније сам радио неке друге догађаје уживо, а велики део екипе са којом сам раније радио је поново био ту, тако да је било сјајно што радим са истим режисером и продуцентом. Био је то заиста забаван догађај. Причао сам о томе шта раде моји пријатељи и о значају лансирања. Ту су биле и друге звезде, неке из света забаве, чак се и Кејти Пери појавил за на кратко! Такође мислим да је цела ствар била врло добро урађена. Приказали смо доста ствари које можда нормално не знате. Ту је доста ексклузивних интервјуа а такође су приказани и профили астронаута. Има доста информација о причама иза кулиса лансирања.
Пут до астронаута и професора морао је да има бројне преокрете. Како сте схватили да каријеру желите да посветите истраживању свемира?
- Мислим да је преломни тренутак за мене био када сам видео Нила Армстронга како хода месецом – до тада сам схватио да је оно што они раде заиста важно. Мислио сам да је то најважнија ствар на свету и од тада сам кренуо да учим пуно о томе. Ишао сам у библиотеку, посећивао музеје са родитељима и сањао о томе да постанем астронаут. Кроз неколико година, некако сам заборавио на то, али мислим да ме то никада није напустило. Оно што је дошло до мене је била само искреност према себи и према ономе што сам сматрао важним. Људи вам могу рећи шта они сматрају да је важно у животу и за свет, и постоје ствари које су важније од истраживања свемира. Међутим, знао сам да је истраживање свемира за мене најважнија ствар и желео сам да будем део тога. Ако могу да будем тај, да будем астронаут, супер, ако не, хтео сам бити неко ко помаже другим људима да оду у свемир. Само сам мислио да је истраживање свемира веома занимљиво и управо сам ту желео да проведем свој живот.
Када причамо о храни, да ли огладните као и на Земљи или је начин исхране другачији?
- Мислим да смо само ја и још један астронаут за кога сам чуо, уствари добили на тежини у свемиру - и то ми се десило два пута! Шта рећи? Допала ми се храна, а посебно пред крај мисије, осећао сам се стварно добро. Ход по свемиру је био готов и било је време да једем макароне са сиром. Јели су ми се колачи, па сам их јео. На крају сам добио по пола килограма на сваком свом лету. Био сам у најбољој форми да летим, тако да ме вишак килограма није пореметио! Дошао сам у свемир и почео да једем. На крају мисије сам јео пуно јер сам волео храну. Људи се углавном жале на то, али за мене је то било сјајно.
Која је ваша тајна да тако успешно сарађујете са људима из различитих делова света?
- Када имате заједнички циљ и можете се сложити око тог циља, тада све ваше разлике у култури и начину на који посматрате свет нестају. У ствари, ваше разлике заправо помажу. На пример, Тим Пик из Велике Британије, мој добар пријатељ, истиче мало другачију перспективу него што бих ја као Американац. Другачија перспектива такође би долазила од Руса, а другачија од мог пријатеља Соичија, јапанског астронаута, који ће летети на следећем лансирању Спејсекса. Када имате комбинацију људи из различитих култура, и имате мушкарце и жене, та разноликост је заправо корисна, јер имате различите перспективе и различита искуства која помажу када покушавате да решите комплексни проблем. Ако сви мисле на исти начин, никада нигде нећете стићи и нећете ништа решити. Неке ствари можете да решите, али нећете моћи да направите нешто велико као што је изградња возила Спејсекса или било шта друго. Мислим да те разлике одједном постају снага јер имате исти циљ. Када сте сагласни око мисије, све друге несугласице нису битне. Не узимаш их ни у обзир.
Како је спавати у свемиру?
- Више сам имао сна на другом лету него што сам на првом. Нисмо имали лош сан. Тада смо били спремнији. Имали смо и мало већи свемирски брод, јер смо имали airlock. На мом првом смо имали airlock који је био унутра и био је турбулентан. Било је тешко маневрисати стварима. Током другог лета сам више спавао - а спавање је јако важно. Током дана сте веома заузети, осам сати вам је испланирано, тако да морате да завршите све како бисте могли на време да легнете у кревет. Како онда спавати у свемиру? Ако говоримо о начину на који то заправо радите у свемирском броду, некако бисмо се увукли у кревет који бисмо причврстили на други део брода - буквално спавате висећи са плафона. За разлику од свемирског брода, на свемирској станици сте шест месеци и свако има неки свој простор, нешто попут ормара. У оба случаја се налазите у врећи за спавање, која је причвршћена за зид или неку структуру, тако да не лебдите свуда наоколо и не будите једни друге. И даље лебдите у врећи, али врло је угодно.
Мислите ли да је изводљиво да ће свемирски туризам постојати у наредних 100 година? Да ли мислите да је то реално?
- Апсолутно. Мислим да се о тим стварима дуго сањало. Радио сам са Хилтоном. Прошло лето су лансирали колачиће у свемир, а ја сам радио публицитет за њих. Када смо већ код тога, открио сам да је Хилтон одавно хтео да отвори први ланац хотела у свемиру. Постојала је нада да ће свемирски шатл постати попут комерцијалне свемирске летелице којом ће управљати авиокомпаније, а свака авиокомпанија би имала свој свемирски шатл, али то се никада није догодило. Тада смо имали снове, али нисмо технологију. Сада је технологија ту. Оно што је било невероватно у вези са лансирањем колачића је поглед у будућност. То је био невероватан успех који ће отворити ове могућности. Мислим да смо заиста на почетку онога што смо сањали о хотелима и туризму и прављењу филмова у свемиру. Све о чему смо сањали деценијама, сада смо направили велики корак да се то оствари.
Какав је заиста осећај када вас лансирају у свемир у ракети? Мора да је невероватно, зар не?
- Невероватно. Описао бих то као да вас нека звер или чудовиште зграби и одведе од куће. Тако сам се осећао када сам ишао од нуле до 28.000 километара на сат у осам и по минута. Био сам шокиран колика је то снага и моћ.
Будући да сте пензионисани астронаут, да ли вам недостаје све то?
- Да, стварно ми недостаје. Не недостаје ми довољно да бих се, уколико постоји могућност, вратио назад. Мислим да је моја одлука да одем била добра одлука. Имао сам врло забавну и добру каријеру као астронаут. Трајала је 18 година и мислим да сам отишао у право време.
Р. Т. М.
