Дигитализација мозга: Половина првака носи мобилни телефон на час

- Четврт века сам учитељица и могу да кажем да долазе потпуно другачије генерације које траже да све добију на блиц, инстант. За њих је све кратка и брза информација, која је већ сажвакана и коју нису истражили и наравно да је касније и брзо забораве. Страховито пуно времена проводе испред екрана, играјући игрице и гледајући често непримерене цртане филмове, а сва та технологија утиче на њих тако да више немају стрпљења и вештину да пишу, боје, вежу пертле, играју школице – објашњава утицај дигиталних технологија на когнитивне способости ђака, Сања Станковић, учитељица у ОШ „Прва војвођанска бригада“.
1
Фото: „Звездице” су два пута красиле билборде Новог Сада у оквиру пројекта „Учим + Знам = Вредим” који промовише ђаке који су остварили изузетне резултате у области науке и уметности.

Она се труди да кроз сопствени модел понашања одвоји децу од улоге пуког посматрача и да их врати, односно научи неким заборављеним активностима и вредностима, те је Сања Станковић, реализатор луткарско-драмске секције „Звездице“,  старешина извиђачке секције „Бистричак“, координатор Црвеног крста у школи и секретар актива Црвеног крста Новог Сада.

Истраживање Министарства просвете, науке и технолошког развоја је показало да више од половине деце у школском узрасту поседује један дигитални уређај, најчешће паметни телефон. Да ли их доносе на час?

- Премда се на првом родитељском договоримо да се не доносе мобилни телефони у школу, већ од полугодишта деца их доносе, а родитељи их обучавају да сакрију телефон од мене. То ме је поразило, посебно јер су то мала деца чије очи не лажу и којима је непријатно кад им зазвони телефон у сред часа јер баку или маму занима како су. Можда је у питању превелика брига, али свакако није добра јер би у школи деца требалo да уче или да се играју са својим вршњацима, а родитељи имају мој број телефона уколико су због нечега забринути.

Да ли је заиста код нових генерација приметан пад концентрације, смањен вокабулар, могућност памћења...?

- Приметила сам нешто што сматрам занимљивим, а то је да су деца коју баке чувају и доводе у школу разговорљивија и лепо се изражавају, док остала неретко имају проблем јер су већи део дана забављена техничким уређајима. Имам децу која су по цео дан сама код куће јер родитељи због радног времена не стижу да се баве њима, па се труде да их васпитају преко телефона и забаве игрицама и цртићима, а резултат је управо мањак концентрације и сиромашан вокабулар.

Родитељи морају да разговарају с децом. Данас родитељи питају дете „Шта је радила учитељица у школи?”. Није то најважније, него шта им се све догодило у школи, шта су научили, то је важно. Што је још горе, родитељ често пита реда ради и не саслуша одговор. Испричајте се с децом, јер они одговарајући на ваша питања уче да гледају и запажају ствари и људе око себе и преносе своје утиске, емоције, новостечено знање.

Исто истраживање показује да две трећине учитеља (68 одсто) ретко помаже ученицима при коришћењу интернета. Треба ли инкорпорирати дигиталне технологије у наставу под стручним надзором или смањивати њихову употребу?

- Мени је на часовима увек укључен пројектор повезан на рачунар и интернет и често им правим презентације. Не бежим од дигиталних технологија јер ми помажу у настави. Умем да им пустим и снимак с Јутјуба, рецимо о кујунџији, ако учимо нешто ново и непознат им је тај појам. Али то може само под контролом учитеља јер они немају довољно знања да би сами могли да се оријентишу и пронађу праве информације на интернету. Дакле, могу да користе модерне технологије, али уз надзор и наравно, морају да имају предзнање да би могли да се упусте у истраживање. У првом разреду ђаци виде како ја тражим неки појам и на који начин им направим презентацију, а онда их томе учим да би и сами могли то да ураде касније.

Фото: Учитељица Сања Станковић

С друге стране водите луткарско драмску секцију која је негде заборављена уметност у свету наглог технолошког развоја?

- Мало људи се бави луткарством, а веома је креативно и деца умеју да осете лутке и да их оживе јер их заволе. То им је природно - да се играју луткама, а не телефонима. Један ученик ми је рекао да жели да буде луткар јер некада кад јавно хоће нешто да каже он се само расплаче, а кроз лутку ће научити како да стане пред групу људи и да им се обрати. Деца се некада крију иза лутке док не стекну сигурност да и сама стану на сцену. То им помаже да се изборе с јавним наступом. Луткарство развија и љубав према позоришту. Деца која су луткари на посебан начин коментаришу представе које гледамо, јер умеју да их анализирају. Једноставно, код њих се развије критичко мишљење којег данас мањка код деце, а умеју и да га изразе јер читају драмске текстове и дајем им слободу да их допуне.

Не морају сва деца да буду луткари, постоје и други начини да се заволи читање, позориште, игра. Моје одељење има своју библиотеку. То ми је посебно важно у првом разреду јер нека деца знају сва слова и да читају, а нека не умеју ни оловку да држе. Они који брзо ураде задатак могу да се послуже књигом, а не да се досађују. И то је начин на који заволе књигу, али науче и да бирају књигу, да се распитују једни код других и препоручују књиге.

Приметно је да је ова генерација мање спретна од претходних. Град је донирао нашој школи бицикле, па нека деца ту први пут и науче да их возе. Али верујте, далеко су они од бицикла, кад имам пуно деце која не знају да играју школице, просто не знају да скачу, а то раније није био случај

Како би све родитељи могли да се играју са својом децом, развијајући њихове вештине, уместо да их оставе пред таблетом?

- Рецимо, једном смо моји ђаци и ја направили зеку од картона с рупом у устима у коју су деца морала да убаце лоптицу, али с једног на други крај учионице. Но, то није била само пука забава и такмичење, већ и вежба прецизности. Такође, зека је био играчка коју су ђаци сами направили од рециклираних материјала јер све што радимо мора да има неки смисао. Пошто деци недостаје концентрације и навикли су на дигитални свет у коме „слике лете“, онда често родитељи и учитељи праве спектакл и циркус да би им привукли пажњу. Мислим да је то погрешно. Треба унапред имати циљ – шта је то што се учи и онда осмислити кораке ка том циљу, од којих је довољно да први буде забаван. Дакле, није поента пука фасцинација и анимација деце, него учење.  

С друге стране, треба их и физички анимирати, па им често правим полигоне јер је приметно да је ова генерација мање спретна од претходних. Град је донирао нашој школи бицикле, па нека деца ту први пут и науче да их возе. Али верујте, далеко су они од бицикла, кад имам пуно деце која не знају да играју школице, просто не знају да скачу, а то раније није био случај. За то родитељима не треба инвестиција, треба одвојити време и исцртати школицу. Потом, данашњој деци је тешко да вежу и пертлу па са извиђачима организујем такмичење у везивању пертли као и убацивању лоптице у кош. Неко би се насмејао и сматрао све ово баналним, али то су важне ствари јер деца то данас не раде. Имам између 50 и 60 деце која долазе на часове извиђаштва једном недељно. Са њима одлазим у природу где се праве склоништа, логорска ватра, уче се оријентацији, упознају природу. Осим тога, уче се култури путовања и понашања у природи јер нека деца први пут тако оду у шуму. Иначе, сва упутства и битне информације за извиђаче увек делим на нашој Фејсбук групи чији су чланови родитељи, али и деца, и која је наравно, затворена због безбедности. То је по мени адекватна комбинација природе и дигиталне технологије.


Текст је део фељ­то­на „Ди­ги­та­ли­за­ци­ја мо­зга” по­све­ће­ног ути­ца­ју ди­ги­тал­них тех­но­ло­ги­ја на ког­ни­тив­не спо­соб­но­сти де­це и мла­дих. Прет­ход­не тек­сто­ве мо­же­те про­на­ћи на на­шем сај­ту www.дневник.рс под називом „Да ли постајемо псеудодебили?” саговорник је др психологије Горан Дејановић и „Постају ли обданишта центри за одвикавање нетохолика”, саговорник је педагог у „Радосном детињству” Невена Богданов. У наредном броју разговарамо са Марином Токин, наставницом српског језика и књижевности у ОШ „Прва војвођанска бригада“, магистром књижевних наука и докторандом методике наставе.


Да ли им недостаје мобилни у природи?

Кад кренемо фали им мобилни, али на њега после забораве. Када деца не могу да користе телефон, она се играју  јер то је њихова природа.

Како децу вратити у секције, попут луткарске, извиђачке, или их заинтересовати за планинарење или организације попут Црвеног крста?

- Луткари, Црвени крст, извиђачи и планинарење су мени лично важни и ја тај модел понашања преносим на децу. У оквиру активности Црвеног крста иду на „Трку за срећније детињство“ или праве представе за њихове акције. Касније се упознају са задацима и радом Црвеног крста и уче се емпатији, а када постану старији многи постају волонтери. Учествујемо у многим хуманитарним акцијама али не на нивоу „Децо, хајде донесите нешто за некога ко је угрожен”, па онда нису мотивисани или чак и плачу јер неће да дају ни оно што им више не треба нпр. неке своје старе играчке. Деца морају да се упуте у причу, да схвате смисао акције. Кад је у Обреновцу била поплава, разговарала сам са својим ђацима о деци којој је вода однела све и која немају ништа. У разговору смо дошли до тога да би могли да поређају све своје играчке и пронађу оне с којима се нису дуго играли и да их поклоне како би усрећили некога. На крају смо сакупили 16 џакова играчака. Они су с осмехом давали, јер је битан смисао и разумевање сваког поступка и наравно, поновљам, модел понашања. Ако родитељи и наставници и сами по цео дан куцкају телефон, не разговарају, немају друштвену одговорност, емпатију, креативност и критичко мишљење, онда ни деца немају одакле то да усвоје.

Снежана Милановић

EUR/RSD 117.2038
Најновије вести