За Марију Шош и њен тим с Палића, већ 13 година то је врло корисна занимација. Сви, кад треба, засучу рукаве да се осладе бројни знатижељници, које колач мами начином припреме, али и разним укусима.
Марија је прва је у Војводини кренула да те посластице пече на ћумуру по старинском рецепту, а темељно су је обучиле жена из Ердеља, у кампу народних рукотворина својевремено одржаном у Мађарској.
– Прва сам отворила фирму у Суботици, потом ангажовала све чланове породице па, мада сам стигла и до пензије, и даље уживам у свом послу – не напушта ентузијазам Марију.
Објашњава да је потребно замесити фино специјално тесто, које се намотава на дрвене ваљке, уваља у шећер и потом пече.
– Шећер се карамелизује, а када се колач испече, обогаћује се разним укусима, шта већ желе муштерија. Временом се посао проширио и све више људи се њиме бави, али, за разлику од других који би да печење поједноставе и збрзају, ми смо остали верни традицији и жару, како се то некада радило – наглашава Марија.
На свим веселицама интересовања за њен колач на жару и те како има, па се Марија и њена дружина све чешће спуштају са северу Бачке, те су у више наврата гостовали и током сајамских приредби у Новом Саду.
– Редовно учествујемо на свим месечним вашарима у Бачкој Тополи и Сенти, али и значајнијим манифестацијама које се током године приређују у Суботици, Кањижи, Хоргошу, Палићу и другим местима у атару. Тамо где се људи окупе ради неговања традиција, ми смо ту да се посетиоци засладе традиционалним народним колачем – каже Марија.
Са својом екипом стално долази на велики кањишки вашар, без обзира на временске прилике, па нису изостали ни с јулског.
– Кањижани се у последње време увек веома труде да припреме богат програм и обезбеде лепо место за наш штанд. Нажалост, последњи пут киша нас је изненадила, али ми смо дошли мало да радимо и нашим посластицама допринесемо забави. У ствари, кад крећемо на пут, никада не знамо колико ћемо и у каквим условима радити. Јесмо спремни да зарадимо, али и да нешто изгубимо, ако време не послужи и посета буде слабија – не једи се Марија што јој небо понекад није баш наклоњено.
Ипак, зна какву оригиналну „робу” нуди, па не мора да брине хоће ли бити довољно сладокусаца.
– Наравно, пошто такве колаче не држе ни најбоље домаће посластичарнице – задовољна је Марија.
Њена мануфактура је стекла сасвим озбиљну конкуренцију, али то Марију не плаши јер су сад сви приморани на то да понуде најбољи квалитет.
– Ми већ дуго имамо свој препознатљив штанд, навикли смо људе да будемо лепо обучени, трудимо се да направимо што бољи колач и муштерије буду задовољне – вели госпођа Шош.
Добро су верзирани сви чланови њене екипе па наглашавају да није свеједно какво се тесто замеси, али да се пече „како бог заповеда”, још од старина. Гнушају се што неки киртеш (мал)третирају у пећницама на струју или на бутан-гас, што не може бити оно право, пошто само њихови колачи замиришу на дим ћумура. Ипак, прилагођавају се захтевима муштерија па се, док је колач врућ, уваља у орахе, лешнике, какао, кокосово брашно или цимет. Користе и неке новије укусе које воле деца, а за које се није знало кад је у прошлости колач на жару био не само вашарска народна посластица него се служио и о свечаним приликама.
Милорад Митровић
