Велика љубав преточена је у музичке звуке, а јединственост његовог стила огледа се у чињеници да самостално ради на својим песмама, експериментишући ритмом и звуком, све док не креира мелодију која дотиче и она најтврђа срца. У једном моменту све напушта, под притиском бројних фактора тадашњег друштва, околности, боравка у Паризу и Банској Бистрици, али након дуже паузе, због обећања датог људима које воли, снимио је у мају ове године песму „Сребрне кише”, која се завртела на радио станицама у региону док је премијерно емитовање нове песме, уз ретроспективу старих хитова било на Радио „Новом Саду”, у емисији „Салетање”.
- У јануару, за свој рођендан сам обећао сестрићу, оцу и кумкели да ћу реализовати један од својих 30-ак демо снимака који су они тада чули, а кум није дугме и у мају сам снимио песму „Сребрне кише”, прича за „Дневник” Станислав Симичић звани Кемси. – Радио сам музику, текст и аранжман, па сам на крају морао да радим и продукцију, уз помоћ Драгана Пањка из студија „Револвер”. Песма „Сребне Кише“ има призвуке регеа и то је нешто скроз другачије од оног на чему сам до сада радио. Морам да признам да је то био превелики залогај за мене, али нисам одустао. Стално ми се мотало у глави да се обећање мора испунити, а по реакцијама слушалаца бих рекао да сам направио лепу, квалитетну и радо слушану песму.
Како каже, у току снимања се мало ескепрериментисало са звуцима, лутало и ослушкивало шта све може да дочара праву емоцију нота и речи. У вртлогу узбурканих идеја, тема у ствари почиње да добија два правца - тако настаје друга песма „Кула од песка”, која је мешавина поп жанра, са доминацијом сензуалног саксофона.
- Музика је страст исказана кроз емоције речи написане срцем – објашњава диyеј Сале, за велике и мале, како су га некада најављивали током наступа. - Песме имају доста тога заједничког, иако има дозе различитости попут текста, мелодијске линије, инструментал соло деонице – објашњава нам наш саговорник. – Мислим да су песме право летње освежење и надам се да ће се људима допасти и да ће осетити чаролију звука, док пијуцкају коктел на плажи Штанда или Аде. То је мали поклон од мене за добро летње расположење.
Доказ његове домишљате свестраности датира још из 1996. године, када се појављују први демо снимци, а 1999. године излази албум „Без тебе не могу”, у продукцији ПГП РТС-а. Оно што је важно истаћи је да су свих десет песама стилски другачије, а како су тадашње новине писале: „песме са позивом на плес”.
- Албум је доста промовисан, али у нека чудна времена, када је дошло бомбардовање, 5. октобар и даљи догађаји који су уследили, али је то мој понос, јер представља оно што сам ја – каже Станислав, откривши нам да су му досадашње искуство и огромна подршка колега дали ветар у леђа да се опроба и као продуцент, те ће на његовом другом албуму, једног дана сигурно све бити продукцијски много боље. – После објављивања албума сам добио позив од Банета Крстића да заједно отпевамо песму „Шампањац” што сам радо учинио заједно са Миланом Мумином, Кебром и Чомбетом из групе „Амајлија”. Током своје каријере сарађивао сам са доста уметника, а један од најзначајних пројеката који су оставили трага у свету музике, али и мом срцу је учешће на америчком пројекту „Интернатионал Њорлд Пеаце Пројецт”. Био сам једини учесник из СФРЈ међу ауторима из многобројних земаља из целог света. Тако сам у сарадњи са Александром Бањцем – (аранжман), Иваном Фирчијем (бубњеви), Јелена Фрајла пратећи вокал, снимио песму „Трачак наде” („Раy оф Хопе”) 2009. године, која је и објављена у Америци.
Прерана смрт мајке Станислава Симичића је много погодила, те је своју тугу и сваку сузу преточио у бујицу речи, исказавши јој на тај начин сву љубав и поштовање које је имао према њој. Посвећује јој баладу „Миш Yоу - Моја Мила”, дајући јој неизбрисив траг вечности, утиснут у компилацији америчког „Интернатионал Пројецт - Афтер Тхе Раин”.
Ивана Бакмаз
Фото: приватна архива
У Паризу као диyеј
О свом животу Станислав Симичић звани Кемси има много тога да каже што нажалост не може да стане у штампане оквире једних дневних новина. Али оно што је од свега остало урезано током нашег разговора је чињеница да је у једном тренутку помислио да се више никада неће бавити музиком и да је његова страст угашена. Почео је да брише фан странице и друштвене мреже, али музика једноставно није хтела да одустане од њега. Такло је стигао до продуцента Паскал Бакстера, те су заједно снимили једну песму у студију у Паризу, након чега остаје тамо да живи наредних пет година. Између осталог, радио је и као диyеј у неколико тамошњих ноћних клубова. На позив диригента „НС Брас” оркестра Федора Вртачника у Београду стварају песму „‘У мраку читам ти име”, у којој је гост на гитари Ранђа из „Неверних Беба”. Песма није никада објављена али спремна је да буде уврштена у његов други студијски албум.
Ремикс албума из деведесетих
По Кемсијевим речима, његов план је да уради једну рок или још боље поп рок баладу, али би било занимљиво направити је по узору на музички стил који је владао 80-их година. То је музика његовог детињства. Затим ремикс албума из 1999. године који то заслужује, јер тако жели да обједини све необјављење песме. - Уз то бих додао и неколико нових. Има ту још интересантних планова, али све у своје време - каже Станислав Симичић, чији рад можете пратити на Јутјуб каналу хттпс://њњњ.yоутубе.цом/усер/Кемсy01.
