Филиповић о новој емисији „Суботом са Сашом” и крају „Таблоида”: Ударнички почетак на радију

После двадесетпет година култне ауторске емисије „Таблоид” и рада на телевизији, уследила је потпуна трансформација и нови почетак за новинара Александра Филиповића који је прешао на Радио Нови Сад где уређује и води емисију „Суботом са Сашом” која се емитује ујутру у 9 часова, а ударничку премијеру је имала управо на Дан рада, први мај.
Filipovic, foto Nemanja Potkonjak
Фото: Александар Филиповић, фото: Немања Поткоњак

- Код мене увек све одлучи судбина, универзум или звезде. Таква ми је карма и каријера. Некад ме живот однесе тамо где ће мени бити боље. Предлог Миладе Поповић, директорке радија, прихватио сам као изазов. Пошто сам седам пута мењао медије, по правилу гледам ко ме зове и да ли ми даје „ветар у леђа” и то сам добио, а Радио Нови Сад је добио вредног радника. Веома ми је важна моја ауторска слобода и да се поштује име,  минули рад и знање које имам - објашњава Александар Филиповић свој прелазак на радио.

Шта је ново радио донео у ваш живот?

- Пре свега добио сам изванредне услове. Прави мултимедијални студио који ће нам пружити могућности да радимо и модерније и да користимо све могућности да се приближимо слушаоцима преко нових платформи. Радио ми је донео мање стреса, радост припреме емисије и аплауз екипе после премијере. Донео ми је радост дечака јер знате ја сам вечити Петар Пан. Данас је велика привегија бити аутор, звати занимљиве људе и још већа је прилика да бирате музику, а не да вам то ради компјутер. Ужасан сам колекционар музике са простора бивше Југославије. То ми је хоби цео живот. То је преко 500 ГБ музике. Имам све домаће фестивале, дискографије свих поп група и певача. Одличну колекцију фолк музике коју волим. Имам раритете и фолдер „Сад си чуо и никад више”. Чак су ме и неке угледне диско куће звале да им уступим неки стари аудио снимак. Такође сам аутор компилације 50 оригиналних хитова Неде Украден, аутор рецензије и пригодне књижице а нашао сам неке нумере која је и Неда заборавила да је снимила.

Каква је емисија „Суботом са Сашом”?

- Емисија је динамична, има четири госта, неко у студију неко преко Скајпа, телефона, укључења слушалаца који нас прате. То је радио као некада, са пуно шале и равноправно заступљене и народне и забавне домаће музике. Без политике.

Да ли ћете ипак снимати камером радијске емисије?

- Наравно, гледамо само да решимо питање око музичких нумера јер имамо, много, много музике. Морам да се захвалим мом пријатељу Ђолету Чавићу који је направио изванредан фанки сонг „Суботом са Сашом’’. Наисао је шпицу по мојој мери.

Какви су били коментари након првомајске премијерне емисије?

- Да је то радио као некад. Са динамичним, духовитим, харизматичним водитељем. Биља Крстић нам је причала како је са Ђолетом Балашевићем певала о „Страшном жуљу” на Омладинским радним акцијама, па смо призивали море уз песму са њене соло плоче „Превари вечерас своје друштво са мном”, певали „Летњу песму” и призивали барке и шишарке. Какав зен. Нада Топчагић нам се јавила са Таре и одмах је је викнула „Рукице горе, ноге горе” и наравно да смо запевали „Јутро је” као на Сан Рему и ону нашу мученичку „Михајло Мики, прође живот оволики”.

Фото: Приватна архива

Распевана Цица Маца

Шта нас очекује у данашњој емисији?

- Чека вас једно велико врррррррррррр - то је чувени украс у интепретацији Изворинке Изи Милошевић. Чека нас разговор са том сјајном женом и певачицом која је највећи фан мојих колумни. Каже ми да ја то морам бинџовати. Присетићемо се и њене песме „Цица Маца” која је прави хит међу млађом генерацијом, а најзанимљивије је да су песму свирали најпознатији домаћи џезери. Изи је дивна душа. Потом изузетно ми је задовољство што ће ми бити гошћа сјајна, речита Тања Бањанин. Тања је имала изузетан напад смеха када је чула да ме Изворинка прозвала Фићко Алековић и Фићко Фулуфувући. Гошћа ће бити и једна изузетна певачица староградске музике Зорица Акерман коју смо упознали у серију „Никад није касно”. И наравно, пуно укључење слушалаца.


Веома сте присутни на друштвеним мрежама, колико су оне добар слуга а лош господар, односно да ли некада примећујете да средство постаје господар?

- Друштвене мреже су постале неопходне да рекламирате своју емисију или колумну. Емисија се није десила ако људи не виде на друштвеним мрежама. Захваљујући њима добијамо још један нови даљински упрљављач. Телевизијија није више толико битна колико је битно шта се пренело по мрежама. Што се Фејсбука тиче, он је за мало старије и служи да се води кафански и Хајд Парк чапрас диван. То вам је постао модерни корзо. Инстаграм је улепшана романтизована слика света. Али многи живе у заблуди да се не друштвеним мрежама може постати звезда.  Човек се мора чувати илузија тог имагинаријума и посебно не треба падати на удице и упадати у у полемике са сваким. Тога код мене нема. Код мене је романтика, шлагери, цвеће и пролеће.

Као свршени студент журналистике, на самом почетку каријере сте пожелели да будете колумниста, што се остварило у Дневниковим издањима. Колико је тешко бити хроничар овог турбулентног времена?

- Кажу ми ваши читаоци, кад их сретнем у граду, да интересантно пишем али мало ко зна да је то моја жеља од 24 године, а сад имам 53. Није тешко писати. Догађаја је толико да би једино помогло да пишем свакодневно колумну. Догађаји се мењају брзином светлости. А колумна излази само суботом. Потом околности се мењају, неки позитивци изненада постану негативци. Број трагичних догађаја, сећања на неке драге људе који су отишли је толико велик да је то ужасан стрес. Потом, гледати све те вести, те наслове, ужасно је тешко за психу, ако сте нормалан човек. Оно чему се наши ТВ сатиричари смеју и подсмевају, мени је тужно. Тужно је чиме се ми бавимо у 21. веку. Ужасно је колико смо драгих личности, легенди изгубили а нових нема. Долази неки полусвет, маргиналци друштва су добили место на јавној сцени. А имамо много паметних и вредних људи и зато сам тужан. Паметни су се повукли и угасили су даљински. И ставили телевизор у шпајз да чека боље дане. Колико чујем, људи који кажу не гледам телевизију већ десет година, али тебе Саша знам па ти си наша медијска институција, тебе пратимо деценијама - само због тога ми тешко не падају промене. Нико не може укаљати име и презиме човека који је био принципијелан све ове године. И поверење које имате код људи. Зато вагам своје речи и где се сликам. Ако сам се сликао негде на неком мору или бањи одмах сам покретна реклама за тако нешто јер људи мени верују. Ако сам објасннио зашто сам скинуо диоптрију људи знају да ћу рећи истину. Ако смршам па се угојим па опет смршам, публика мени верује јер знају да нема рестрикција кад су велике душевне боли у једном друштву и систему.

Отац сте једног дивног дечака, како успевате да га усмерите на прави пут и сачувате од лоших трендова? Шта остављамо младима у аманет у овом тренутку? 

- Зато што сам га усмерио да иде у праву средњу школу где је препознао себе као будући менаџер економиста и правник... Рекао сам да има времена за новинарство. Сви који га знају кажу да ће ме превазићи. Слажем се. Бољи је са енглеским, фантастично познаје геополитику и прави сјајну разлику између Бајдена и Трампа. Распеванији је од мене, пева модерније песме. И што је битно, видео је како у животу прођу добри, поштени и коректни људи. Он је некако више кул. Е, то ми даје наду. Та нова генерација. Они имају свој свет игрица, нових технологија, своје одбрамбене механизме. Свој начин забаве. И нису толико робови пионирског и социјалистичког карактера. Јер данас више не пролазе само вредни, него и они који су сналажљиви и паметни. То ми даје наду. Моја генерација се доста напатила сувише је историје било на нашим леђима. Код млађих, кад дођем да одржим час новинарства, видим да је неким клинцима све јасно и да ће управо они бити носиоци промена у друштву јер једноставно више немају никаквих илузија где живимо.

Шта је за вас највећа привилегија у данашњем времену тектонских промена?

- Велика је привелегија не гледати неке људе и не слушати неку ужасну музику. Имати простор за креативност у временима где је овладао примитивизам и глупост је велика привилегија. На минули рад ја ту привилегију имам. И много ми је жао кад видим слике и сетим се неких успомена, схватам да је завршена једна нова епоха. У овој се радити мора. Али ко преживи, причаће, снимати емисије и писати колумне. Пошто је време јако депресивних, усамљених људи мој мото је да их забавим уз слоган моје емисије „Само Саша, суботу спашава”. Све док у мени има тог Петра Пана, тог веселог дечака који уме да забави себе, своје пријатеље и слушаоце, сматрам да има наде.

Снежана Милановић

EUR/RSD 117.5833
Најновије вести