Уз много музике и занимљивих прича са глумцима, музичарима и другим релевантним гостима из различитих сфера друштва, Бошко и Александра нам показују да су, захваљујући таленту, али и и огромном телевизијском искуству, постали бренд који људи воле и којем се радо враћају. Управо то их, рекли бисмо, и чини тако опуштенима, чак и сат времена пред саму емисију коју воде уживо, у шта се наша екипа и уверила пре неколико дана, када смо их посетили у њиховом радном окружењу. Срк вреле кафе, ред читања о темама о којима ће говорити, ред ћаскања о актуелностима, бирање гардеробе, намештање фризуре, поправљање шминке и све је спремно за улазак у студио. Све то уз осмех и сигурност. Док седимо са њима и чекамо да ушетају у добро познату сценографију, а у паузи између ћаскања са остатком њихове вредне екипе, упитали смо познате водитеље да ли воле да емисију започну спремни и да држе све под контролом или некада допуштају да све тече спонтано.
Бошко: Све зависи од дана до дана. Волим да будем спреман и код куће ишчитам све што је ново и што не знам. С друге стране, када се нека ситуација протеже више дана, онда већ постоји круг информација који се врти и мањи простор треба да би се употпунило знање. То је једна математика која је врло јасна када радиш преподневни програм, а мени је ово први пут. Првих годину и по дана сам то радио за себе - да се мало испричам и да кажем све што нисам за пет година. Сада већ то прелази у један стални пословни однос који ће да траје. Телевизију гледам не само као позив, јер то и јесте стицајем околности, већ као идеју да радим нешто што волим и у чему се добро сналазим. Кад постане оптерећење мислим да онда треба да се направи пауза.
Александра: Спремне су теме и познати саговорници које ћемо угостити. Имамо сјајан тим иза камере који се сваког дана брине о томе да све тече и изгледа онако како гледате на малим екранима. Концентрација мора да буде на високом нивоу, јер у односу на друге емисије, ми све време говоримо „из главе“. Али, телевизија је жива ствар као и сами разговори, те има ту и доста спонтаности, смеха, па некада и импровизације у тренутку. Пред саму емисију увек је ужурбано и пуно адреналина јер се ми радујемо сваком дану и желимо да свака емисија буде најбоља. И нама и нашим гледаоцима. По реакцијама гледалаца, али и гостију који се увек радо одазову нашем позиву, чини се да у томе успевамо.
Кроз ваш студио прошло је много гостију и много је тема у њему обрађено. Шта вам је рад на овој емисији донео вама лично?
Александра: Нас двоје смо старији, зрелији и искуснији. Самим тим су и теме које нас занимају зрелије, животније, прилагођеније нашем добу. Поштујем ново време и законе рејтинга, али мислим да се кроз „old school“ систем уклапамо у њих. Сваког дана радимо оно што волимо, питамо оно што нас занима, разговарамо о темама које нас се тичу. Исто се и одлично забављамо. Па има ли шта боље од тога?
Бошко: Донео ми је сигурност и улазак у један други део живота, у другу сферу интересовања. Пре свега, самоиспитивање и самопотврђивање! То причам због тога што те амбиције ка телевизијском потврђивању нису биле јасно дефинисане ни пре, а поготово не сада. У овим годинама човек се брине да му што лепше и боље у сваком смислу прође живот.
Ту је и ваше огромно телевизијско искуство. Колико је оно помогло у идеји да се у вашој новој емисији бавите темама које вас заиста занимају?
Бошко: Технички, моје телевизијско искуство јесте било огромно, али ово су сада нове теме којима се бавимо. То су друштвено-дневне теме. Не бавимо се политиком, мада шта данас није политика? Ту је и забава у смислу културног, јавног и шоубиз деловања, али, по нашој мери! Ја се стално шалим да смо дискотеку заменили позориштем (смех). И не само због тога што смо тако желели, него због тога што нам године то доносе. Стицај околности је да се ми сваки пут бавимо стварима које нас у тој животној доби интересују.
Да ли је некада и лековито сагорети, као што се десило вама, што је Бошко једном приликом рекао, и да ли се онда човек зрелији и спремнији врати својој суштини и ради нешто што је баш по његовој мери?
Александра: Ми смо од старта ишли без уредника, увек смо били уредници своје емисије што значи да смо као млади често и грешили. Сам пао, али и устао, то је најважније. Нисмо били свесни велике популарности, много тога нам се и обило о главу јер смо били јако млади и добронамерни. Али, то је пут ка зрелости, и мислим да такав пут имају и сви други људи. Само што они нису одрастали, учили и сазревали пред милионским телевизијским аудиторијумом. Оствареност је важна, посебно за жену. Ја сам добила то што сам тражила, а то су породица и мир. Мени је посао социјални живот - излазак, жеља да питам, да надоместим све оно што сада јесу сфере мог интересовања.
Колико је, из ваше визуре, изазовно квалитетно се бавити забавним програмом и креирати га са одређеним ставом, у времену у ком на различитим кабловским оператерима имамо огроман број канала са јефтиним садржајем и ријалити програмима који привлаче пажњу јавности?
Александра: На правој смо телевизији која нам је дала простор да размишљамо и да креирамо програм онако како ми мислимо да треба. Слична прича се десила и пре 25 година и донела је резултате тако да бих рекла да је то онда то. Не бих да звучим нескромно, али мислим да се наш утицај види и у другим програмима сличног садржаја.
Бошко: Пре него што сам дошао овде решио сам да почнем да радим. Имао сам позиве са разних телевизија, али сам се одлучио за К1 управо због тога што је кабловска. Ми смо имали то искуство када је фокус медија на теби и када те сви гледају. Са жељом да наша емисија буде за један одабрани круг људи којима ћемо се обраћати смо и дошли овде. Кабловски оператер нуди прилику да се обраћаш људима који желе да те гледају. То нису сви, а када се обраћаш свима и када желиш да имаш целокупну популацију испред себе онда то доноси и мањкавости овог посла - а то је да те гледају и они који те не разумеју. У том смислу, свако нека гледа шта хоће. Ми сада имамо своју публику. И показало се, у ствари, да се, и када је кабловски оператер у питању, ако радиш како треба, привуче доста пажње.
Вас двоје сте уз још неколико ТВ лица уписали историју забаве на телевизији, покретали неке нове телевизијске формате и радили доста различитих емисија. Како вам је на том путу успевало да будете у врху и гледаности и популарности, а да, опет, сваки пут направите корак напред и на личном плану?
Александра: Није случајно то што Бошко и ја радимо заједно, јер смо радили и на нашем односу који траје већ 25 година. Ми смо „кликнули“ као млади и имамо много тога заједничког, а оно што нас разликује су често само два различита угла гледања на исту ствар. Ми се скоро па приватно понашамо на телевизији и често се шалимо да смо од тога направили телевизијски формат.
Бошко: Често размишљам о томе како је најбоље бити по формату, а када уђеш у један формат ти се тако облачиш, тако причаш, окупљаш публику око себе, причаш оно што неки мисле да треба да кажеш и то је онда некако најбезбедније. Александра и ја смо причали о томе како смо емисије радили из љубави и онако како мислимо да треба. И често пута наш живот није био само телевизија, него и диван круг људи. Некад смо радили са пуном свешћу да радимо нешто другачије, некад потпуно несвесно, али са идејом да хоћемо да живимо свој неки еталон и шаблон. Ми сад, први пут, радимо ово што радимо, али дајемо неке професионалне смернице, иако је ту наша страст, а пре тога је све било уживање и страст. Другачији је систем био, не могу да кажем који је бољи. Можда ово делује аутентичније и зато се то и примећује. Можда бих се облачио у сакое и ролке и изговарао десет питања која су ми дата. Такви људи боље пролазе, има их више, али нису толико аутентични.
Винстон Черчил је рекао да је новинарство најлепше ако се напусти на време. Вас двоје сте напуштали овај посао, па га поново након краћих пауза освајали. Шта сте све радећи или не радећи на телевизији научили о овом послу и телевизији уопште?
Александра: За разлику од Винстона немамо политичких амбиција па ћемо се задржати на новинарству. Радозналост и заиграност су нас навели и довели на телевизију. И сама реч занимање, а у корену те речи је да те занима оно чиме се бавиш. Е, то је и пресудило да ту и останемо!
Бошко: Ја сам правио паузе (смех). Прво што сам научио је да се боље осећам у студију, без обзира на то колико ме људи гледа, него у неком јавном перформансу, иако се чини да сам стално опуштен. То је једна доза треме која ми уопште не прија. Тај технички однос према томе шта радиш, шта треба да радиш, колико имаш времена и идеја да мораш да останеш ти да би ти било лакше, је оно што може човек да научи, а човек стално учи. Не знам да ли бих, да сада имам 25 година и седим са неким од ових људи који имају 50 година који су толико битни у глуми, у историји, књижевности, могао да причам „tet-a-tet“ и на равној нози. Сада полако долазим на тај испит да се успоставим као неко ко може на равној нози да прича са неким људима који имају већ неку каријеру и ауторитет.
Владимир Бијелић
