У том филму Бранка игра супругу професора клавира који развија пријатељски однос са псом луталицом и успут покушава да открије мистериозни нестанак свог кума. На почетку разговора за Дневников ТВ магазин глумица открива да ли је данас тешко бити добар човек, на шта и овај филм, између осталог, покушава да да одговор.
– Ми смо сви и добри и лоши по природи људској, али паметно људско биће има избор свакога дана. Човек стварно може да направи разлику у породици, друштву у којем живи, да изабере какав човек жели да буде. Сви имамо, наравно, неке лоше пориве и осећања у односу на друге, који можда некада нису најисправнији, али, ако се вратимо неким старим вредностима и ако поштујемо и саслушамо једни друге, ако схватимо да смо сви различити, онда ћемо схватити и да имамо право на различито мишљење, другачији укус. Чини ми се да су овде сви толико острашћени, да ако ниси са неким, одмах значи да си против њих. Нико никога не слуша, сви причају једни преко других. Постали смо ужасно неваспитани једни према другима и то никоме не може да прија. Мислим да је свако ко осећа неку мржњу, заправо несрећан човек.
Један од ликова у филму „Није лоше бити човек“ каже: „Ја сам добар човек, али доброта има своје границе“. Слажете ли се са том констатацијом?
– Ја сам, чини ми се, док сам још студирала у Новом Саду, извукла из кинеског колачића малу поруку на којој пише: „Највећа врлина се постиже грљењем свих ствари“. И мислим да ако изабереш да тражиш само лепо у сваком дану, у небу, дрвету, цвету, детету које се смеје, у некој људској размени, онда ти свој живот правиш лепшим. Живот је тежак, није никоме лако. Ми смо натрпани у овим градовима, откинути од природе. Сад још имамо и телефоне и сви смо у некој виртуелној повезаности са светом, па мислим да нам доста ствари отежава пут до неке личне среће. Не мислим ни да је срећа неко перманентно стање, нити да је доброта перманентност, него, ето, то су све неки моменти које треба да препознаш и грабиш своју срећу тако што ћеш гледати како да се избориш са неком тешком ситуацијом и шта можеш да урадиш како би из сваког искуства изашао још бољи.
Шта је за вас онда срећа?
– Срећа су моменти, неке лепоте, неке људскости, осећања да смо ипак сви доста мали на овој планети и да је наш век кратак, али да имамо шансу да проживимо неке лепе ствари и да то треба да нас води.
Претпостављам да је велика срећа и када добијете позив да се појавите у филму чувеног Душана Ковачевића?
– Јесте, велика срећа и трема у исто време, али зафркавам се са Душком, рекла сам му: „Нисам ниједну реплику упропастила“, молим лепо (смех). Душко је поверио улоге глумцима који могу да их дочарају онако како је он то хтео, тако да је мени, у ствари, највећи комплимент, то што знам да смо успели да направимо филм какав је Душан Ковачевић хтео да направи.
Да ли верујете у реинкарнацију и паралелне светове, о којима филм, између осталог, говори?
– Верујем да смо звездана прашина, да некако дођемо, имамо неки животни век, да нешто научимо и о себи и о другима и да онда опет одемо. Па сад, свако може то да преведе на коју год хоће религију и веровања. Ја лично се не плашим смрти и немам нешто задато што морам да урадим током живота, него, ето, да покушам да свакога дана свесно будем што боља у односу на себе.
Филм нема јефтиних поена за које би се публика одмах везала. Колико је тешко данас привући пажњу публике када у најгледаније садржаје спадају управо јефтине и тривијалне теме?
– По реакцијама публике сам схватила да смо направили један леп филм и да је публика можда заиста жељна неке топлине и неке луцидности и поетичности које сценарио Душана Ковачевића носи у себи. Врло сам пријатно изненађена реакцијом публике у Београду и надам се да они који су се уморили можда од неког насиља или већ каквих филмова, да ће можда препознати неке ванременске квалитете овог филма.
Друштвени активизам поред глуме
Вратили сте се у Србију зрелији за огромно искуство и цео један живот у иностранству. Шта таква Бранка жели данас да покаже домаћој публици и у каквом пројекту бисте волели да се појавите?
– Само ме интересује да радим са интересантним уметницима, да радимо приче које имају разлога да буду испричане. Имала сам среће сад заиста и да радим серију „Адвокадо“ коју јако волим, радила сам са Машом Нешковић пету сезону серије „Убице мог оца“, филм „Жал“ Косте Ђорђевића у којем ми сина игра диван млади глумац Павле Чемерикић. Доста сам задовољна, имали смо баш креативна дружења. Не постоји улога коју желим да одиграм, већ шта ми дође. А верујем да све што треба да ми дође, ће ми и доћи. Као што верујем да нам свима у животу дође све што треба да проживимо. Јако сам поносна на сарадњу са Агенцијом Уједињених нација за избеглице (UNHCR), зато што мислим да је ово што се дешава избеглицама у свету, заиста трагично. Не могу да верујем како Европа може да их пусти да се смрзавају на неким границама, како могу да дижу бодљикаве жице и питам се где је хуманост отишла. Сви народи су некад од некуд ишли некамо. Знамо да за те људе тамо одакле долазе нема живота. Трудим се да у Србији помогнем људима који су најчешће у пролазу кроз нашу земљу, а радујем се свима који су добили азил јер су поверовали да са нама треба живети, да смо ми довољно добра и просперитетна земља да они могу да изграде свој живот овде. Планирамо доста неких лепих пројеката и то је нешто што ме заиста испуњава поред глуме.
Да ли и ви понекад пожелите да причате са псом као главни јунак филма?
– Да, а исто тако и да грлим дрвеће (смех). Мој пас је мало неуротичан. Усвојили смо га још у Лос Анђелесу, а потом смо га довели и у Лондон, па је био сав изгубљен. То су вероватно нови мириси, нови континент и он је мало, рекла бих, на своју руку, да кажем. Некада уопште не слуша, а некада смо баш добар тим. Једном сам нешто јако била несрећна и плакала сам, а он је седео у фотељи, ја сам мислила какав си ти пас да сада када је мени најтеже не дођеш да ми даш мало утехе (смех).
Често кажете да је на западу, где сте имали прилику да снимате, време новац. Шта је на цени код нас?
– Јесте, све је тако испланирано. Увек има много више чланова екипе и увек је неко изнад некога. То је све само нека организација. Они имају много више новца да раде било шта што раде. Они нпр. не могу да верују да је цела серија „Новине“, на којој сам радила, урађена за мање новца од једне епизоде било које стране серије, али ту заправо наш таленат долази до изражаја и наша спретност да и са много мање новца направимо неке фантастичне и серије и филмове. То је наш адут (смех).
Владимир Бијелић
