Они одгонетају мистериозне случајеве и убиства у мирном британском градићу Оксфорд. Колико год сами случајеви били ти који из сезоне у сезону кроје мапу популарности ове серије, толико је за исту задужен и пецифичан однос два главна јунака.
Младог инспектора Морса ког тумачи британски глумац Шон Еванс и његовог помоћника инспектора Фреда Трздеја, чији нам је лик у славном трилеру дочарао великан британског глумишта Роџер Алам, а који у ексклузивном интервјуу за Дневников ТВ магазин открива све о новој сезони, али и то који га страх прогони од почетка ове серије.
- „Млади инспектор Морс” је тако специфично написан да би финале сваког циклуса могло да се доживи као крај серије. И небројано пута сам, читајући сценарио, пре него што бисмо почели са снимањем, помислио: „У реду, то је то. Овог пута стварно неће бити наставка”. И онда би уследило још веће изненађење јер би се Морс и мој јунак на крају, ипак, некако из свега извукли. Поготово је мој Фред стављен пред такве изазове које би заиста преживео мало ко. Замислите, имао је метак у плућима, који је у било ком тренутку могао да крене у шетњу организмом. Тада сам био убеђен да сигурно нећу преживети, али живот је чудо – поручује Алам на почетку разговора за ТВ магазин додајући да му је у свом том страховању од кобног исхода за његовог јунака, у ствари било најтеже да се помири са идејом да ће напустити серију на којој је толико волео да ради.
Шта сматрате главним обележјем лика ког тумачите у серији? Фред је веома мрачан. Искрено, не бисмо волели да га сретнемо на улици у касним вечерњим сатима.
- Има ту неке истине (смех). Фреда су скројиле околности у којима је одрастао. Највећи утицај на њега и на тај мрак којим одише, а који сте поменули има чињеница да је учествовао у Другом светском рату и да Немцима још није опростио за грозоте које су тада приредили свету. То је нешто што га је одредило као личност и што га прогони и годинама након завршетка рата. С обзиром на то да је радња серије смештена свега две деценије после рата, сасвим је разумљиво да су за њега те ране још прилично свеже. Али чини ми се да Британци иначе гаје помало тај култ нетрпељивости према нацистичким злоделима. Ако погледате, сада смо ближи обележавању стогодишњици од почетка Другог светског рата него што смо његовом почетку, а у Великој Британији су и даље теме везане за овај рат веома живе и привлачне Британцима. Серије и филмови о том периоду су изузетно гледани, књиге о тој тематици увек најчитаније. Као да Британци Немцима још нису опростили за Други светски рат.
Да ли сте се угледали, можда, на некога из вашег окружења док сте стварали лик Фреда Трздеја?
- Често ме питају да ли сам инспирацију тражио у лику мог оца. У њему нисам, али истина је да јесам у неким старијим члановима моје породице. Када сам стварао Фреда у мојој машти, пре него што смо га угледали на малом екрану размишљао сам о томе да су мој отац и његов брат рођени отприлике у исто време када и Фред. Мало после Првог светског рата. Свет је био у хаосу, живети без новца, скупљајући ситнице и спајајући једва крај са крајем како би се дочекао наредни дан био је већ начин живота. Оно што ми је било фасцинантно јесте то да сам на фотографијама мог оца из тог периода запазио да су мушкарци увек имали шешир и лулу. То ми је било веома занимљиво, и то је оно што сам позајмио за мог Фреда. Дакле, могли сте да гладујете данима, али достојанство се морало приказати по сваку цену. За шешир и лулу се увек морао наћи новац. То много говори о менталном склопу људи тог времена. Чини ми се да је данас сит стомак постао важнији од принципа.
Јесте ли иначе пушач? Да ли сте заиста морали да пушите лулу или је више била ту као реквизит?
- Да, то је ужасно. Покушао сам једном да повучем дим, тек да бих и на тај начин доживео Фреда, али то је било тако страшно искуство од ког ме и данас подилази језа кад се сетим. Пушио сам некада давно, али пре снимања те сцене већ су прошле деценије откако сам последњи пут у плућа увукао дим дувана. Проблем је у томе што сам ту једну сцену снимао два сата. Тако да сам био принуђен да два сата пушим лулу. После тога више никада нисам пожелео ни да видим, а камоли запалим цигару.
Како вам се допало то мало путовање кроз време, у Оксфорд 60-их година прошлог века? Да ли сте успели да доживите Британију из тог периода?
- Док смо били на сету, да. Оксфорд је заиста диван град, и жао ми је што га нисам раније посећивао, будући да у њему пре почетка рада на овој серији никада нисам ни био. На његовим улицама осетите праву викторијанску Британију. Нажалост, данас је то велики туристички центар и од хиљада људи сада је готово немогуће током дана осетити дух тог времена. То је могуће само у касним вечерњим сатима, или док сте попут нас, били на сету, па су неки квартови били затворени за кретање људи због снимања. Тада си заиста могао да уживаш у најлепшем лицу Велике Британије из тог времена. Жао ми је што нисмо мало више времена провели у граду. Већи део серије фокусиран је на рад у студију.
Н. Дражовић
