Током протеклих 17 сезона, публика је гледала легендарног капетана Сига Хенсена како се бори с временским приликама али и својим поморским ривалима у лову на скупоцене крабе. Прошле године, током пандемије короне, први пут у 25 година, Аљаска влада је затворила лов на црвене крабе. Суочен са финансијском пропашћу, сваки капетан је ове године приморан да почне посао изнова и претражи Берингово море у потрази за новим начином зараде за живот. Да ли су ови капетани спремни за изазов или ће се спаковати и отићи кући празних руку откриће нам звезда емисије „Опасан улов”, капетан Сиг Хенсен лично,
Како је пандемија утицала на рибарску индустрију.
- Па, имали смо среће што смо могли да пецамо. Али што се тиче пандемије, најтеже су погођена прерађивачка постројења. Морате негде да истоварите улов и у тим лукама има неколико стотина радника који прерађују крабе и рибу. Оне су биле затворене неко време, све је стало, што ми нисмо знали и тако смо завршили са живим крабама на броду. А онда смо морали да чекамо и надамо се да ће преживети. Прерада није била могућа тако да је то било веома проблематично. Али прошли смо кроз то.
Имате веома добру безбедносну евиденцију на свом броду Нортхwестерн, на пример, стопа озбиљних повреда је била знатно нижа од осталих бродова у Беринговом мору. Шта бисте рекли да је најопаснија ствар коју члан посаде може да уради на мору?
- Мислим да је разлог што имамо пристојну безбедносну евиденцију то што имамо исте чланове посаде. Држимо исте људе на броду. Због тога постајемо једна јединица, један тим. И зато обично радимо са четири или пет људи, нашом посадом. Да је у питању нови чамац са новом посадом и новим капетаном, гарантујем вам да би неко био повређен, јер они уче како да користе пловило и да раде заједно.
Када имате исте људи који стварају јединство, онда је то као балет. Они раде заједно. И зато смо имали велику срећу што се мене тиче, толико добро познајем брод да могу да осетим како ће да се плови, да осетим како пролази кроз таласе. Дакле, могу да га водим много лакше него да је то нови брод или друго пловило, јер тада настају проблеми. Тако да смо ту имали доста среће.
Гусари 21. века
„Смртоносни улов” нас води дубоко у свет Беринговог мора – док пратимо седам бродова и њихове посаде кроз најбруталнију риболовну сезону на планети. Таласи од 12 метара, урагански ветрови, лишавање сна и управљање тешким постројењем на палуби, само су неки од разлога за стопостотну стопу повреда. Прекаљени пустолови који лове у овим водама привлаче гледаоце јер имају ментални склоп гусара, али велик ризик доноси и велику зараду.
Која би то била ситуација у којој би неко могао да страда? Која је најопаснија ситуација у којој се можете наћи?
- Мислим да је то превртање брода. Ако ћете пецати у леду или када имате такве услове, онда је то најопасније за све јер тежина постаје неравномерно распоређена, мења се центар гравитације. И тако онда можете врло лако преврнути пловило. Зато се трудимо да не пецамо са мрежама на палуби јер то мења ваш центар гравитације и ако се те мреже заледе, то је најопасније што може да вам се догоди.
Једном смо видели лед доле, и брод нам се искривио за 90 степени. Требало нам је 16 сати да скинемо лед са пловила пре него што се поново исправило. Дакле, веома тешка ситуација, изузетно опасна. А лед је најгора ствар на коју можете наићи.
Шта бисте рекли да је најчешће рибарско сујеверје? Да ли верујете у неко од њих?
- Ох, да. Кофери на броду. То је лоша срећа, не желите да их носите са собом. Сећам се, било је смешно, када смо први пут имали екипу Дискаверија на броду. Пре 18 година, имали смо тим који је снимао и они су донели своје кофере. Дозволио сам им да ставе камере на брод. Пустио сам их да наместе светла. Али све кофере су морали да оставе. И сећам се да сам гледао у док који је био пун кофера док смо испловљавали. И рекао сам им да их могу добити назад када се вратимо.
Па како људи носе своје ствари?
- Не знам. Стварно ме није брига. То није мој проблем. Ако хоћеш да будеш на мом броду, ако желиш да пловиш на мом броду, онда можеш да понесеш своје ствари, али не и кофер.
Гледајући вас како самоуверено ходате по палуби заиста изгледа као да сте стабилнији на броду него на копну. Је ли то истина? Да ли сте се икада тако осећали?
- Па, да. Мислим – сећам се кад сам био млађи када нас није било шест, седам, осам месеци. Сезоне су биле много дуже. И сећам се да су ме покупили на аеродрому и да сам се више плашио вожње по аутопуту него на броду, јер сам мислио да ћемо ударити аутомобиле на путу кући. Или када сам возио први пут после осам месеци – осећао сам се много удобније на броду из неког разлога.
Долазите из рибарске породице и професионално се бавите пецањем од 14. године. Да ли икад пецате из забаве?
- Да. Имамо породицу тамо у Сијетлу, где живимо. Пецамо лососа, а ја идем на пецање шкампа и краба. Током лета и то је заиста пријатно, веровали или не.
Снежана Милановић
