Компјутерски модели сугеришу да та су подводна клизишта могла да шаљу таласе високе десетине метара који су се сручили на обалу Фокландских острва.
"Такви догађаји се срећом по свему судећи дешавају једном у милион година, што значи да становници острва не треба да брину", каже један од истраживача др Јусдин Николсон, истичућ да је потребно више анализа да би се разумели различити начини на које би ти догађаји могли бити покренути.
Подводна клизишта су настала на истој локацији, на стрмом терену на ивици уздигнутог региона дна Атлантског океана познатог као Бардвуд бенк.
Сеизмички подаци откривају примере поновљеног поремећаја седимента на месту где су се блато, песак и шљунак обрушили у дубље воде.
Обим обрушеног материјала изгледа да је био око 100 кубних километара.
"То је отприлике исто као када бисте прекрили цело подручје Едимбурга са 400 метара седимента", објашњавају шкотски научници.
Захваљујући оближним бушењима нафтних компанија и научним експедицијама, тим британских научника је могао да грубо одреди старост седимента и ограничи учесталост подводних клизишта.
Установљено је да су се три или четири клизишта величине Едимбурга десила у последња три милиона година.
Опште је познато да одређени типови снажних земљотреса покрећу океански цунами гурајући или потискујући стуб воде директно изнад пукотине на морском дну, али је мање познато да нагло пропадање седимента у подводним клизиштима може да изазове исти ефекат.
Фокландска острва се налазе око 150 километара од Бардвуд бенка, али истраживања показују да су већи поремећаји тла могли да изазову таласе висине и до 40 метара на њиховој јужној обали и око 10 метара код главног града Порт Стенлија.
