У питању је динамична и забавна емисија у којој нам Ања заједно са својим колегама доноси занимљиве и кратке прилоге о актуелностима из разних друштвених сфера, али и магазинске приче са познатима, као и несвакидашње теме о обичном човеку. У интервјуу за Дневников ТВ магазин Ања Мит причала је о том новом пословном подухвату, али и својим глумачким задацима и изазовима.
Колико се и по чему све „Уна, дуе, тре“ на УНА ТВ издваја у односу на остале телевизијске формате и да ли је данас из вашег угла тешко привући пажњу гледалаца?
– Публику једноставно не можете да преварите. Или прихвата то што радите или не. Звучи сурово, али је тако и не плашим се те истине која ми даје одговорност, жељу да свакодневно радим на себи. „Уна, дуе, тре” има своју позитивну регионалну енергију која улази у домове публике и на опуштајући начин информише гледаоце о разним актуелним темама.
Забавни шоу „Уна, дуе, тре“ је већ по самој најави издвојен као нешто што се не уклапа у конвенционалне приступе на телевизији. Колико вам је то као водитељки овог формата било изазовно, али и примамљиво у самом старту?
– Све што сам до сада радила сам прихватала под једним, за мене најважнијим условом, а то је да могу да станем иза пројекта који радим. Тако је било и када смо преговарали за емисију „Уна, дуе, тре” осећај да ћемо урадити и тек радити добре ствари ме није преварио.
Јавност, бар по коментарима на друштвеним мрежама, не прашта тако лако када нека јавна личност има талента за више различитих сфера. Ви сте се више пута доказали и као добра глумица, певачица, водитељка, а показали сте да имате талента и за плес. Јесте ли због тога некада на својој кожи доживели сујету колега или неки другачији приступ у раду?
– У иностранству када неко пева, глуми, игра, свира, води шоу је нормална појава, а код нас је изрека: „Много хтео, много започео”. Нисам себи дозволила да прихватим тај менталитет већ верујем у своју причу и свој пут. На том путу има сујете, неискрености, понеког трња који сам научила да прескочим и не дозолим да ме убоде. Интуицијом осетим намере и неискрене коментаре и једноставно не трошим време на правдања и објашњења. Ако неко има времена да режира и расписује туђе животе онда му је врло интересантно у свом па га пуштам да у истом ужива.
У последње време враћају нам се телевизијске емисије чији су аутори и водитељи познате личности. Да ли бисте и ви волели да осмислите свој телевизијски шоу и шта бисте тада волели да понудите гледаоцима?
– Да, волела бих да имам свој телевизијски шоу где бих са публиком несебично делила све што волим - да певам, играм, причам о темама које ће људе насмејати, замислити, да слетим са плафона (смех) и тако даље... Сцена је моје место где се ничега не бојим. Шоу ће доћи, ако буде требало, верујем да се ствари дешавају онако како је најбоље за нас.
Да ли је за вас водитељство другачији изазов од глуме и користите ли уопште за потребе емисије механизме из свог примарног занимања да „шармирате“ јавност пред камерама или морате да проналазите неке нове покретаче за такав медијски наступ?
– Опет ћу поновити да публику не можете да преварите, она непогрешиво осети ако сте неискрени, неубедљиви, незанимљиви. И у глуми и у водитељству треба бити не приватан него природан. Линија између је танка, али природност у ономе што радите и док у томе уживате су за мене знак да је нешто добро.
У серији „Коло среће“ добили сте прилику да се у великом броју епизода окушате кроз драмску улогу, играјући лик докторке Лене. Колико вам је ово искуство помогло у глуми, посебно имајући у виду да рад на теленовели захтева и посебну дисциплину, како то глумци воле да истичу?
– Радује ме што је докторка Лена у моју каријеру донела драмску улогу. Њен лик је сјајно написан и врло је изазовно било играти га. До краја сезоне видећете много неочекиваних заплета, а да ли ће Лена успети да их расплете или да се сама уплете у замку остаје у тајности до краја.
Горица Поповић је једном приликом истакла да све што преко серија улази у домове мора да личи на људе. Да ли је и серија „Коло среће“ таква и мислите ли да је у томе тајна њене популарности?
– Данас, у мору серија је јако тешко издвојити се, остати гледан, привући пажњу. Серија „Коло среће” има више линија у причи, а опет су сви повезани. Воли је и млађа и старија публика и нико не може да претпостави шта ће бити на крају. У мом окружењу још нико није погодио тачан расплет целе приче.
Осим у овој серији, бели мантил обукли сте и у „Ургентном центру“. Да ли костим може, из вашег искуства, да помогне при стварању неког лика и у чијим бисте то ципелама волели да се нађете у неким наредним пројектима?
– Костим, шминка и фризура су јако важни за стварање лика. Уз сваки поступак, који глумачки морате да оправдате, морате и да се осећате удобно у мантилу лика који играте. Костимографи и сценски маскери су наши војници и без њих не би могли. А у чије ћу ципеле ускочити ћемо видети. Прижељкујем да и даље могу да станем иза онога што сам урадила
Изјавили сте да вам се некада допада то што сте снимили, а да некада гађате телевизор јер нисте задовољни тиме како сте нешто снимили. Где повлачите границу у самокритичности и колико је данас у трци за успехом тешко изборити се са егом?
– Никада се нисам тркала да успем. Ствари су долазиле саме, уз моје жеље и рад на себи сам остваривала послове о којима сам маштала. Више се тркам како ћу све да постигнем па себи запишем некада у подсетник да једем јер заборавим. Самокритична јесам, али знам и волим да похвалим себе јер нико није савршен и не може све да буде сјајно што сте урадили. Баланс у свему па и у самокритичности.
Прошле године поједини медији су од информације да патите од инсулинске резистенције направили општу пометњу и представили то као вашу борбу за живот. Смета ли вам то што некада такве вести често у медијима, а не и код публике, буду предмет већег интересовања него ваш посао?
– Огласила сам се на ту тему чим сам видела небулозне наслове зарад неког клика на порталу. Сулудо је да се правдам да ми такви наслови не требају, да има толико ствари о којима желим да причам и да није умесно писати тако нешто, али људи све сами о себи кажу па тако и аутори тих текстова.
Који филмови, серије или представе су оставили дубок траг на вас као уметницу?
– Има их заиста много и не могу да издвојим. Волим позориште од своје треће године, филмове, серије такође. Све што сте упили гледајући оставља неки траг и то је микс свега заједно.
Владимир Бијелић
