Историја производње и обраде украсног стакла у Војводини

НОВИ САД: Историја упоребе такозваног украсног стакла у Војводини и војвођанским домовима је дуга, док је сама производња била скромна, али ипак занимљива.
s
Фото: Čaša ukrašena negde u Vojvodini

Тачније, кад се све сабере, у неколико последњих столећа имали смо у 19. веку једног стакларског велемајстора и две-три радионице за брушење и гравирање стакла. Такође и једну праву фабрику у 20. веку. Велемајстор је новосадски, а вероватно касније и бечки гравер и уметник Петар Бакаловић, радионице су биле сигурно у Новом Саду, Руми и можда у Вршцу, док је једина фабрика која је производила стакло била „Украс” из Алибунара.

У новосадској грађанској средини стакленина је већ током 18. века у масовној употреби, а имућнији грађани набављају и оно луксузније израде. Кад су од тридесетих година 19. века посете бањама и лечилиштима постале својеврсна мода, доносе се оданде обавезне сувенир-чаше, често раскошно украшене и скупоцене израде. Стварају се читаве мале збирке бањских и украсних чаша које се излажу у салонским витринама. Постепено се набављају и скупи сервиси, најчешће квалитетни радови чешких стаклара, док се просечан грађанин задовољава чашама скромнијег декора али солидне израде, које на тржишту нуде бројне мале стакларе из доње Аустрије, Словеније, Хрватске или Мађарске. Од осамдесетих година 19. века доноси се и набавља стакленина из Србије у много већем обиму него што се до сада претпостављало, посебно чаше и сервиси украшени српским грбовима или темама из националне историје.

У архивској грађи и документима из 18. и 19. века, често се помињу стаклари и стаклена роба, али веома ретко и обрада стакла. Сам град Нови Сад, а такође ни даља околина, нису имали топионице стакла нити радионице за обраду, изузев мајстора-занатлија за застакљивање прозора, док су монтажу витража на сакралним објектима радили мајстори са стране. У трећој деценији 19. века помиње се свега један брусач и гравер стакла Петар Бакаловић, а потоњи хроничари града хвале његове радове који су се налазили у пештанском Немзети музеју (пехар с гравираним ликовима Доситеја Обрадовића, Јована Рајића и Атанасија Стојковића). Без сумње се ради о једном члану познате уметничке породице Бакаловић, али његова способност није, по свему судећи, наишла на разумевање у новосадској средини и он, највероватније, одлази у Беч.

Аустрија је на све могуће начине спречавала увоз стаклене робе из других земаља и све до пред крај 19. века, могло би се рећи, држи светски монопол, нарочито на робу широке потрошње (амбалажно стакло, кухињско посуђе, обично и луксузно стоно стакло, фармацеутско стакло, бижутерија). Славно енглеско, белгијско и венецијанско стакло врло је ретко на тржишту.

Производње стакла и правих топионица у Војводини, међутим, није било из више разлога. Конкуренција аустријских, чешких и мађарских мануфактура била је огромна, а с друге стране, ни природни ресурси нису омогућавали покретање озбиљне и рентабилне производње. Енергија је била кључна препрека па и сировине. У Војводини нема ни шума, ну угља, а ни правог песка и када се све сабрало, производња, то јест топљење стакла, није се „примило”.


Бакаловићи из царске престонице

Веома је занимљива судбина Петра Бакаловића. За сада још није потпуно истражено, али се с великом вероватноћом може констатовати да је он, или неко од његових потомака, оснивач велике познате бечке фирме Бакаловић (Бакалоњитз).

За Петра Бакаловића се сигурно зна да је радио у Новом Саду двадесетих и тридесетих година 19. века, и да се потом одселио, највероватније у царску престоницу. С друге стране, бечка компанија  „Бакаловић” је основана 1845. године, када никаквог трага о Петровом раду у Новом Саду нема. Такође нема доступних података о томе да је у Бечу, Аустрији или Чешкој почетком 19. века постојала нека компанија или мајстор с презименом Бакаловић.

Треба подсетити и на то да је компанија „Бакаловић” позната широм света по својим лустерима и расветним телима. Један лустер, који је био у новосадском хотелу „Путник”, данас се чува у Музеју града Новог Сада. Међутим, компанија „Бакалоњитз” највећу славу је стекла почетком 20. века, када је била нераскидиви део чувене бечке сецесије. Наиме, по њиховом захтеву и наруyби и за њихове радње стакло је пероизводила чувена чешка мануфактура „Лец”, а дизајнирали генијални уметници попут Коломана Мозера. 


С друге стране, било је неколико мањих такозваних брусиона. Сигурно се зна да је стакло увезено из Румуније, Мађарске или Чешке брушено и гравирано у Новом Саду, Руми и највероватније још у Вршцу, мада није искључено да су још неки војвођански градови имали мање радионице.

Једина фабрика такозваног стакла за свакодневну употребу у домовима, с мањом или већом уметничком претензијом у изради и дизајну, била је „Украс” из Алибунара. Основана после Другог светског рата, а затворена после приватизације, у најбољим данима, око 1970. године, запошљавала је готово 300 радника, а чак је забележено да је и извозила стакло у Немачку, а, веровали или не, и у Италију.

Опрема за фабрику је стигла из Мађарске у виду ратне репарације.

На почетку рада у Алибунару су производили ручно дуване сервисе за ликер, вино и воду, а касније долази до употребе машина и производње пресованог стакла. Фабрика је увела и полуатоматску и аутоматску производњу, а асортиман је проширен и на вазе, пепељаре и друге предмете за домаћинство.

Дејан Урошевић

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести