Познати глумац ће те вечери казивати стихове Сергеја Јесењина, Константина Симонова, Булата Окуџаве, Шарла Бодлера, Милана Ракића и то уз пратњу музике која суптилним тоновима парира снази „поетске оставштине“ светски признатих уметника. Како је рекао у интервјуу за Дневников ТВ магазин, „Наше вече“ је гитарски акустични програм, који има боју џипси музике, помало фада и севдаха, те је, као такав, увек отворен за другачије узлете.
– Исто важи и за поезију. Има нових стихова, неке неизоставно морам да поновим, иако их говорим већ годинама. У међувремену сам сазнао занимљиве приче о томе како је који комад поезије настао и то спонтано изговaрам пред публиком. Најдрагоценије је што је свака изведба потпуно аутентична – каже на почетку разговора за наш лист глумац Иван Босиљчић.
Изјавили сте да је музичко-поетско вече које организујете заправо приказ љубави и живота из мушког аспекта. Каквог Ивана публика упознаје кроз ово уметничко вече и колико вас лично такав пројекат испуњава?
– Исто као и претходне ауторске вечери, које изводим већ више од деценију, и ова је настала из моје потребе да говорим поезију домаћих и светских песника. Као гимназијалац сам се спремао за студије књижевности и своју љубав према стваралаштву великих песника тада сам гајио говорећи стихове на рецитаторским такмичењима. И не само то. Заправо сам међу поезијом, коју сам откривао, проналазио делове који су до детаља описивали моја унутрашња стања. Често бих помислио: „Да сам песник, овако бих записао своја осећања”. И тај принцип препознавања нечег свога у песничком остао је до данас. Говорим само поезију у којој је песник уместо мене пред светом исповедио неку своју тајну.
У времену у ком тривијални садржаји привлаче највећу пажњу јавности успевате изнова да окупите публику и поклоните јој један потпуно другачији садржај, проткан поезијом, која, чини се, опстаје и увек има публику, упркос свим трендовима и временима. Како у томе успевате?
– Сваки уметник, као и све моје колеге и ја, имамо за обавезу да држимо контратежу тим, како сте рекли, тривијалним садржајима који преплављују медије. Да ли мањина или већина воли уметност не могу да знам, али сам сигуран да би се људи који трагају за лепотом, а не само забавом, осетили усамљено и остављено када би се уметници повукли пред најездом ријалитија и друштвених мрежа нпр. Битно је да чувамо тај баланс и верујемо да ће чак и те, који се наслађују лаким садржајима, заинтересовати ово што ми пружамо. Могу лично да посведочим да често у публици испред себе видим људе за које би већина рекла да никад не би дошли да слушају поезију. И то ме озари подједнако као кад препознам позната лица међу љубитељима великих песника.
Већ дуго вас не гледамо у домаћим серијама, по којима сте у једном тренутку били веома препознатљиви. Јесте ли се презаситили таквих пројеката или је дошло време у којем можете да одбијате улоге које вас не изазивају на нову трансформацију?
– Последњих година пружиле су ми се лепе шансе у руским филмским круговима, које радо користим. Нуде ми се другачије улоге од оних које сам овде играо, а и велики ми је изазов да радим са руским колегама. Верујем да ће се све то ускоро приказати и код нас и да ће публика видети где сам био претходних неколико сезона. Мада, с обзиром на то колико се репризирају неке серије које сам овде снимао пре више од деценије, бојим се да се драги гледаоци не шокирају како сам то преко ноћи остарио десет година (смех).
Јесте ли током те дуже паузе успели да сагледате и анализирате српску кинематографију и телевизијске серије? Успевамо ли бар у тренутку највеће хиперпродукције по квалитету да парирамо јаким продукцијама у Европи и свету?
– Нажалост, већину сам пропустио, али ми је много драго што су скоро све колеге глумци упослени пред камерама. Имао сам утисак да је пре овог новог таласа то била привилегија малог круга драмских уметника. Сада се та разлика смањила, што је врло корисно за међуљудске односе у бранши. Такође, глумци имају прилику да изаберу улоге по својој мери, да се науживају снимајући и да, на крају крајева, достојно зараде. А из квантитета снимљеног, мора изаћи и квалитет. Надам се да ћу ускоро имати више времена да погледам шта су моје колеге радиле у претходном периоду.
С „Рањеним орлом” осетили сте и огромну моћ телевизије, јер вам је улога у тој серији донела енормну популарност. Колико вас је она освестила као човека и чему вас је научила?
– То снимање из 2008. године је прича за себе на тему пријатељства, личног и глумачког раста. Занимљиве су и промене које су се у међувремену десиле. Иако ми се понекад чинило да је то што смо снимали папирнато и наивно, често сретнем људе који ме оштро демантују. Скоро сам говорио о томе, ево, поновићу - у Канади кад смо гостовали са представом срео сам наш млади брачни пар који су ми узбуђено рекли да су њихова деца проговорила српски баш уз ту серију, јер је то једино прикладно што су могли да им пусте да гледају. Срео сам и људе који су били у великим личним невољама, којима је једноставност те приче била једина мера телевизијског садржаја, која их у том тренутку није озлеђивала. При таквим сусретима у воду падају амбиције и самокритичност, јер схватате да постоје неки домети вашег рада, које не можете ни да претпоставите, нити сте их планирали...
Рекли сте недавно да вам ребрендирање у професионалном смислу у Србији тек предстоји. Шта бисте, након богатог искуства које сте стекли радећи на два слична, а опет потпуно другачија тржишта, волели пред камерама да понудите домаћој публици?
– Да, то је био мој одговор једном бизнис стручњаку који јавне личности дефинише као „бренд”. Иначе не бих своје колеге или себе никад тако тумачио. Али, и то је била занимљива перспектива. Углавном, промена је увек потребна, како у послу, тако и на плану личног развоја. Тренутно сам у снимању изузетно занимљивог артхаус филма „Сеновити Медитеран”, редитеља Ивана Јовића. Радили смо баш у Новом Саду и због тог снимања сам се летос привремено био преселио у Петроварадин. Други део снимања одвијаће се у Грчкој. Ето, на пример, то је нешто потпуно ново што ћу пружити публици.
У Русији сте добили прилику за неки нови глумачки почетак. Колико вам је он био тежак и да ли је био довољно узбудљив и креативан да се размашете у својој глумачкој суштини?
– Верујте, сваки уложени напор се исплатио. А било је изненађујућих напора. Међутим, осећај да високо превазилазите себе је незаменљив, нарочито у мојим годинама када се већ лагано улази у рутину.
Наши глумци који оду на запад углавном имају прилику да у страним пројектима играју улоге укалупљених ликова, најчешће негативаца. Да ли је и у Русији таква ситуација и колико је тешко изборити се за прилику да играте различите карактере у туђини?
– Оно што се мени нудило од сценарија су биле најразличитије приче, и жанровски и по обиму, углавном врло добро написане. Бирао сам улоге у складу са својим тренутним потребама, али и у складу са својим капацитетом. Чини ми се да је то велика слобода за глумца, не да игра јер мора, него да има прилику да изабере оно што је корисно за њега, оно што му се баш допада и што ће му бити на духовну корист.
У Русији сте донедавно снимали пројекат за „Русија 1” ТВ канал о почетку рата у Сирији. Каква је прича у питању и колико вам је била инспиративна?
– Пре неколико недеља сам на Кавказу у Дагестану завршио снимање новог ТВ серијала „Руска жена”. Радња се дешава у Дамаску 2015. године, када почиње да се разгорева рат у Сирији, а прича прати борбу брачног пара коме терористи киднапују сина. Улога оца, коме нестаје дете ми је била дубоко потресна. Након неколико месеци припрема за овај пројекат и изучавања документарног материјала о томе како терористичке групе широм Европе и света врбују младе људе, могу само да кажем да не можемо ни претпоставити шта се заправо дешава на Блиском истоку. Ово што ми гледамо на вестима је мали део кошмара, који обични људи тамо пролазе.
Владимир Бијелић
