Тачније, једина тема. Да се разумемо, оне озбиљније „пројекат“ су отвориле, то јест, бациле су се на посао још тамо негде по завршетку сезоне зимских слава и славља. Али, yаба им профи приступ, као с друге стране, то јест у продавницама нема професионалаца. Све сами аматери, који не капирају важност тог светог момента и нуде „тамо неке безвезне крпе“ у којима оне не би ни љубимца прошетале.
Логично, већина дама (сада већ у паници која поприма облике хистерије) на ивици је катастрофе, при чему ситуација свакодневно постаје све сложенија: матура (мала, велика или нека од јубиларних) се ближи и простора за наду да ће на крају неким чудом све испасти суперица и баш онако „по Вогу и Ем-Ти-Вију заједно“ је све мање... Тачно помишљам да би једна брошурица за кризне/ратне ситуације, која је ових дана стигла на адресу сваког Швеђанина, на овим нашим просторима могла да има неку врсту „подкатегорије“. Матурске, наравно. Нешто типа како преживети несташицу адекватне висине штикле, недовољно „секси“ хаљине или одговарајућег аксесоара. Јер, знате како је: нуклеарни рат или свет на воденом минимуму оне би некако и преживеле, али одлазак на матурско у погрешној тоалети – нема шансе.
За њих тако очајне, град, регион и бар пола Европе, јер све су то одавно „опајале“, постају све мањи и тескобнији, а избор у продавницама и бутицама све оскуднији. А ако се планета ових дана није драстично смањила, остаје само још једна опција: да нашим слављеницама није најјасније шта желе и како би тачно та „феноменална, суперишка и никад на овим просторима виђена“ модна комбинација требало да изгледа. Мени, као случајном сведоку свих тих ужаса кроз које пролазе, управо у том сектору нејасних модних визија мирише на невољу. И то озбиљну.
Пре неки дан шетам тржним центром и запазим неколико „упарених“ мама с ћеркама. Прве полулуде, друге благо хистеричне. У пару – на путу за пакао. Приближим се мало (радозналост не убије мачку баш сваки пут), не бих ли схватила где запиње. Проблематика је крајње једноставна, те ми није требало више од десетак секунди да похватам све конце раздора. У најкраћем, оно што се мами свиди, ћерка једва и да погледа. Нема „обрнуто“, јер се ћеркама ништа ни не свиђа, тако да маме немају ни шта да коментаришу.
Тако девојка, на питање шта би желела и како је она замислила свој мала/велика матура стајлинг, уместо одговора углавном преврне очима. И то је (још онако фришка и тек пристигла на терен), помислим, нешто; нека информација. Бар у правцу утврђивања шта млада дама не би никако хтела. Али, ту се углавном и завршава ћеркин „риспонд“, то јест, потреба да маму и/или продавачицу удостоји неког/било каквог даљег облика комуникације. У наставку, она је, загледана негде у даљину, одлепршала ко зна где... Вероватно у неки од спотова Ријане, Бијонсе или неке треће модне иконе с тамо неког белосветског црвеног тепиха, чији би стил облачења најрадије прекопирале. И то је ОК. Проблем настаје у тренутку када би млада девојка требало да размисли о томе зашто свака од тих поп прицеза и краљица у својој пратњи увек има армију стилиста, фризера, козметичара и осталих модних „снага“.
Ствар је крајње једноставна: у основи сваке успеле „фешн“ комбинације је, наравно, добар комад – хаљина, панталоне, сукња, блуза... Од одличног материјала и савршеног кроја, прилагођеног грађи даме која треба да га носи. И то је почетак. Потом на сцену ступа модна „пешадија“, која све то кити, улепшава и даје комбинацији „на тежини“. Наравно, није ту остављено баш много простора за импровизације и сваки је наредни потез условљен оним претходним. И тако се, „степ бy степ“ стиже до стајлинга којем се касније тинејyерке (али и оне мало старије) широм планете диве и живе за то да га што боље ископирају. Супер, јер то и јесте идеја: све те звезде и трендсетерке и јесу нека врста шетајућег билборда/ огласног простора за продају гардеробе и свега што иде као пропратни садржај. Дакле, посао је обављен, „продале“ су оно што је требало да се прода у датој сезони. Проблем настаје с „друге стране“, тачније код „корисница“ (у овом конкретном случају наших матуранткиња) које очекују да је за такав „комплет“ изглед довољно тек купити „праву“ хаљину. Ту и јесте, бар ми се тако чини, највећа замка, баш као и разлог због којег тинејyерке своје маме излуђују свим тим превртањем очима. Једноставно, о стилу у одевању знају премало или ништа и многима од њих је матурско вече заправо први прави стилски „окршај“.
А једно од основних правила стила, и то само у случају да вам хаљина стоји онако као саливена, да је то тек пола посла. Озбиљни радови – одабир сандала, накита, шминке, фризуре и торбице вам тек предстоје. Тек кад све то завршите, може се говорити о некаквом стилу или стајлингу.
За оне мање срећне, такозване понављачице које су у старту направиле погрешан корак и изабрале неодговарајућу хаљину – превише мини, предугачку, преуску, од лошег материјала, погрешне боје..., савет да се окрену у рикверц, тачније да крену лепо из почетка. Много ће им бити лакше, али и брже, да све лепо понове, него да исправљају и дотерују погрешан старт. За такву врсту корекција, тачније „пеглање“ пропуста и грешака, потребно је прилично модног искуства.
А њега чини се, баш као ни времена, ових дана прилично мањка...
Јасна Будимировић
