Таман платиш струју, кад ево га „плави“ рачун. Измириш режије, кад оно у сандучету рачуни за телефон, кабловску, интернет... И за крај, наравно, порез.
Слично је и са шопингом; тек што смо скоцкали све жељене летње комбинације, понешто пронашли и супер повољно (односно, боље него што смо се надали) на распродаји, кад ето ти јесен.
Нова сезона, нове боје и нове колекције. Дакле, шта? Опет је, зна то и овдашња просечна купохоличарка, време да се троше новци.
Сасвим је логично и за очекивати да се жена у свом том балансирању – струја или торба; сандале или режије; хаљина или кабловска – мало (неке богами и мало више) погуби.
Хистерија креће када жена схвати да, упркос крцатом гардероберу, нема шта да обуче.
Јер: крој хаљине је добар, али је боја погрешна; дужина сукње је таман, али крој... ужас!
Панталоне су, наравно, у одговарајућој „тренди“ боји, али не наглашавају (како налаже овосезонски планетарно усвојен правилник за супер кул облачење) струк.
Е сад, можда ће неко и помислити да би мало више пара решило или бар у већој мери умањило хистерију, али није ту крај проблема.
Остатак приче скривен је управо иза тог фамозног „треба“, које се из сезоне у сезону и откако се купује „емотивно“, а не у односу на реалне потребе појачава и увећава.
Кратко и јасно, код куповине „у складу са расположењем“ треба све и никад није доста.
Сензибилисаној на те фине валере (не)битности, шта вреди некој дами што на личном „лагеру“ има ускладиштено солидних и удобних ципела за бар три наредне сезоне, кад је она баш у жутом „расположењу“.
А жутих ципела, треба ли уопште рећи, има на све стране осим у њеном ципеларнику.
И ето онда нервозе на све стране, па чак и у шопингу који би као требало да буде нешто као релакс за душу и тело након бројних обавеза и разних „морања“.
Куповина би требало да се не мора, али не – нису нас тако научили. „Набаждарене“ на та силна и непрегледна „must-haves“, жене – здраве, праве и обучене сасвим пристојно – свакодневно пролазе кроз омањи пакао.
И није ту крај мукама просечне српске шопингхоличарке. А не, сувише би то за њих било једноставно.
Наиме, осим што „мора“ све да се купи, па и оно што им баш и не треба (бар не током наредних пола деценије), под морање је и да све то буде у одговарајућој, читај С (small) величини.
О да, ни да га је Светска здравствена организација препоручила, даме се не би тако грчевито бориле за ознаку С на својим хаљинама, мајицама, панталонама...
И нема везе што би можда комад одеће са ознаком М, недајбоже Л, боље стајао...
То једноставно није опција ни за погледати, а камоли пробати или далеко било купити.
Размишљам како би тек реаговале да знају да је у развијеном и ситом свету одавно уведена пракса да се баш због таквих, на мале бројке појачано осетљивих, свако мало коригују обими који стоје иза словима означених величина, односно, да и С свако мало „порасте“.
Нисам паметна, можда је ипак боље да им не стајем на муку и ову скупоћу...
Јасна Будимировић
