Чекај мало, откуд сад то, па неће бити да је за све ужасе и саобраћајне колапсе у граду крива “она“; има ту ваљда и „његове“ заслуге? Ок, можда неке и од нас и имају проблем с паркирањем и испаркиравањем, мало нас понекад и оријентација (типа лево-десно) баш и не „слуша“ најбоље, али неће бити да смо „најгоре“. Уопште, тако поједностављивати причу и користити се окошталим предрасудама тешко да се може назвати yентлменским понашањем!
Ма не, нисам тако мислио, одговара колега, уз образложење и појашњење изреченог: „Жене у животу, као и за воланом, само знају да дају гас; оне би стално напред, без да им падне на памет да мало застану, размисле...“
Хм, нисам заправо ни стигла да анализирам баш најбоље шта је хтео да каже мој драги колега, јер ме је нешто друго заокупило... Чекај, већ неких две деценије стално слушам и читам о томе шта жене желе, које су им амбиције, аспирације; шта их мучи, о чему сањају и маштају... Чак се и Мел Гибсон на великом платну „пресвукао“ у женско не би ли провалио о чему се ту ради. С друге стране, скоро па тајац. Кад сте, рецимо, последњи пут налетели на мушку исповест, на причу о томе како су преживели развод, превару; како се носе с изазовима неолибералног „show me the money“ капитализма... Да ли је неки од њих имао искуства с предаторима и насилницама у сукњи, с шефицом без разумевања, нефер колегиницима...
Што сам више о овоме размишљала, све ми је јасније било да је данас већа вероватноћа да се с предрасудом приђе мушкарцу него жени. Разлог је једноставан – па ми благе везе немамо кроз шта они пролазе и шта им се мота по глави.
И решим да то мало променим, то јест да се бацим на један омањи „research “ терена. За почетак, да сазнам шта од онога што жене воле и радо се томе враћају, било да је реч о понашањима, модирањима или ставовима, највише нервира и излуђује супротни пол.
Тако рецимо, јачи пол баш и нема неко високо мишљење о женској вештини (ми бисмо, наравно, рекле - врлини) мултитаскинга, то јест, нашој способности да више тога - кувамо ручак, лакирамо ноке, причамо телефоном с пријатељицом - радимо истовремено. Они то једноставно не раде. А не, мушки принцип налаже да се проблеми решавају, а послови завршавају по принципу „један по један“. У преводу: или куваш ручак, или телефонираш; или гледаш фудбал или причаш. Све друго за њих је непотребно искомпликована хрпа површности.
Компликацијом називају и женску потребу да се о свему „фино“ разговара. Ако њих питате, они баш и не би претерано диванили, посебно не о својим осећањима, баш као ни о томе шта мисле о својим пријатељима, какво су имали детињство, које трауме носе из тог периода, ко их је највише повредио...
Савет је да не трошите залуд време покушавајући да успоставите било какав „канал“ комуникације на неку од тих тема. Нећете ништа спектакуларно сазнати, а притом ћете их и прилично сморити. Ако сам добро схватила, њима највише прија комуникација типа реалан проблем – могуће решење. И то по могућности (погађате) једна по једна ситуација, никако све одједном на гомили.
И шта им још није јасно у вези с женама? Како кажу, то је нека врста прагматичности, која се огледа у сталној потреби да се пореде пријатељства, фрајери, љубави... Као да, причају моји другари, жена не може да зна да ли је упознала оног правог ако га претходно не упореди с бившима и не установи у чему је све бољи, а где је евентуално „заказао“. На то се, логично, надовезује и женска потреба да „дотерују“ и „гланцају“ свог партнера; да од њега, што се каже, направе бољи и лепши модел.
Не разумеју ни њихову потребу да буду што мршавије; није им баш најјасније како неко уопште може да буде срећан кад му кажу да је јаааако смршао, као и да се падне у бедак на опаску да „фино“ (жене то из неког разлога увек чују као „поправила си се“) изгледате. И да, апсолутно не капирају зашто су даме пристале да се, зарад тамо неких трендова, одрекну женствености.
Ако сам добро схватила, дамама омиљене чизме „агице“ нервирају их безмало колико и млако пиво, а ту негде је и превише „кежуал“ мода, типа прешироке панталоне, сукње, блузе...
Немојте му то радити, реците директно шта вас мучи. Верујте ми, за њега је ово агонија равна оној коју ми доживимо сваки пут кад нам они на наше како смо пале с ногу од спремања, мртви хладни одговоре: „Душо, па ниси морала, све је чисто“...
Јасна Будимировић
