Ликом на оца чији је осмех, поглед и уметничке склоности наследила, Јелена се храбро борила с животним тешкоћама, јер је увек имала два значајна ослонца мајку и баку. Завршила је Факултет драмских уметности у Београду, одсек за филмску и ТВ продукцију, као и две године докторских уметничких студија (ДА). За Јелену се пре свега може рећи да је свестрана и образована жена, која је све своје уметничке склоности успела да обједини. Упитали смо је како се носила с тешкоћама од најранијег детињства када су јој се родитељи развели и с тим да је ћерка славне личности:
– За мене је Боба Стефановић био само мој тата и није био позната личност, звезда или легенда. Нисам никада имала проблема са сопственим идентитетом, што се често дешава деци познатих људи. Увек сам знала ко сам, шта волим да радим и колико вредим. Једино су разна очекивања и поређења у мени изазивала неку врсту унутрашњег конфликта, где се креирало то нешто што сам морала да доказујем и показујем.
Како је то изгледало кроз школовање? Како су вас деца гледала, како наставници и професори? Да ли је то уопште имало утицаја?
– Наравно да јесте, ретко размишљамо како је то ходати у туђим ципелама. Понекад ме је пекло што сам имала етикету ћерке Бобе Стефановића и што су кроз ту призму други просуђивали да ли лепо певам, да ли чиним ово или оно као што то Боба ради… Што бих ја као индивидуа исто радила као мама, тата или било ко из породице? То је обично изазивало бунт код мене, али морам да признам да су ме пекли и неки непримерени коментари које као дете свакако нисам била спремна да примим. С друге стране, због природе његовог посла, отац ми је у детињству много недостајао…
Колико се визура периода вашег одрастања мењала током живота?
– Наравно да се мењала. Оног тренутка када сам ступила у брак и постала мајка, ту се већ перспектива променила. Другачије је када посматрате догађаје кроз призму детета, у односу када и сами постанете родитељи или са становишта одраслог. Што више улога имате то ће и шира слика бити. Мој поглед на тај део живота се највише променио када сам почела да пишем књигу. Чини ми се да сам тада све срушила и почела ново да градим.
Колико вас је писање књиге променило? Како је изгледао тај поновни поглед на прошлост?
– Прошлост не можемо да изменимо, али можемо променити наш поглед и наш доживљај. Ту је кључ исцељења. Морам да признам да се мој поглед потпуно променио – сада о свим тим догађајима који су обележили моје одрастање могу да причам отворено, с радошћу и пре свега са захвалношћу. Писање се испоставило као једна чаролија – јер папир нас не просуђује, а то је оно што је човеку потребно: да изнесе све своје емоције без страха да ће бити оптужен, или да ће бити попреко погледан. Па када тако сагледамо ствари, онда нам се заиста перспектива промени.
Зашто сте почели да пишете књигу?
– Почела сам да је пишем због саме себе. Није то само био однос с оцем и детињство... Почела сам да је пишем због многих других ствари које су ми се у животу дешавале, а којима нисам била задовољна, да бих добила јасноћу. Занимљиво је то да је почела моја реалност да се мења – паралелно са унутрашњим процесима, мењали су се односи, ситуације, неки људи су отишли, други дошли… Толико су почели да ми се дешавају синхроницитети да је то било заиста задивљујуће које су се све подударности дешавале. Тако да не само што ми је било благотворно и исцељујуће, него сам завршивши књигу имала потпуну јасноћу са сваким сегментом и сваки сегмент ми је добио смисао – почела сам да видим лепоту и у оним стварима које су ми се чиниле страшним.
Како да из невоље извучемо најбоље?
– Сви ми смо врло моћни креатори нашег живота, међутим, ако немамо јасноћу и свесност онда креирамо ствари које наизглед иду против нас. Ја и даље имам турбулентан живот, али сам испуњена, јер сам научила да своје креативне потенцијале другачије распоређујем и да не просуђујем.
Како то успевате, јер наш ум је тако устројен да стално нешто просуђујемо?
– Мислим да је кључ вољност да се не просуђује ништа: ни емоција, ни однос, ни особа, ни догађај. Оног тренутка када отпустимо просуђивање, тог тренутка ми можемо да видимо лепоту тога. Тако да уместо да просуђујемо да је ово овакво или оно онакво ми би требало да поставимо себи једноставно питање: шта је овде дар који сада не видим и како мени ово може бити допринос – јер све је допринос и све је дар. Али, не можемо да примимо док год имамо просуђивање као зид.
Да ли бисте нам то мало објаснили?
– Многима се често дешавају ситуације у којима изгледа као да се све заверило против њих... Заправо, када се мало одмакнемо и када прође неко време, испостави се да оно што смо доживљавали као лоше и није баш тако лоше, а да су нам се оне добре ствари олупале о главу. У том контексту би требало да одбацимо етикете и сву врсту просуђивања, да поставимо питање шта је овде допринос и дар и врло брзо ћемо имати јасноћу.
Ви сте у књизи навели ваше добре виле: маму и баку. Колико је важна подршка?
– Јесте важна подршка, али је некад много добро и када је немамо, јер се онда не ослањате на те спољашње ресурсе, него се ослонимо на оне унутрашње „мишиће“ које снажимо и вежбамо. Суштина је да будемо подршка сами себи да бисмо добили подршку споља. Оно што је у нама одражава се у спољашности, а не обрнуто!
Савлађивањем препрека, суочавањем с разним ситуацијама ми одрастамо. Но, зашто је то понекад веома болно? Зашто не можемо да учимо кроз радост, не кроз тешкоће?
– На крају моје књиге помињем да наука каже да је бол исто што и задовољство, само је разлика у интензитету. Нашем логичном уму је јако тешко да то прихвати. Наше виђење неке ствари је оно што нама наноси бол, а не сама та ствар. Доживљај је тај који нас боли. Не можемо променити ни људе ни ситуације, али наш доживљај и те како можемо. Понекад је потребно да цео наш систем веровања, гледишта и начина како разматрамо и доживљавамо ствари пропадне - како би се данас рекло, да се ресетује - да бисмо могли да живимо с радошћу и захвалношћу.
Марина Јабланов Стојановић
