Градски аутобус је потпуно замрзнутих стакала, а „смрзотине“ се не могу састругати рукама. Све невероватно шкрипи јер се машинско уље стврдло и лежајеви су крути. Људи изгледају као да су лоптице надуване од огромне количине одеће. Свуда су у шест ујутро отворене цвећаре, али пекаре нису. Не могу се купити кифле, али могу цвеће да се однесе колегиници или девојци, жени!
Хостел? Авантура! Човек нам отвара врата и узима пасоше. Записује податке да би нам издао собу, а у том се појављује нека намргођена жена. “Ко сте ви?” “Туристи.” “Имате ли резервисано?” “Па, имамо мејлом.” “Јесте платили аванс?” “Не.” (Конверзација је на руском.) “Е, онда не знам да ли има места, зваћу управника да видим шта он каже.” Уплашени идејом да нас избаце на -28, почињемо да разговарамо на српском између себе.
Жена гледа наше пасоше на ћирилици, слуша разумљиво-неразумљиви језик и пита нас “Ма, одакле сте ви?” “Из Србије!” Нагло се мења израз лица “шефице”: “Па, наравно, да има места! Што не кажете да сте из Србије! Ја сам мислила да сте неки Холанђани или тако неки западњачки башибозук, па да вас мало стресем! Не треба нам управник! Ето, сад ће кључеви, чај на рачун куће, додатне радијаторе и грејање да унесемо у собе, без бриге!” Ето, баш лепо да нисмо из неке “забити” као што је Холандија, Норвешка или САД, иначе бисмо гадно настрадали у овој земљи.
Мој покушај да се умијем пролази у знаку шока: на путу за купатило поред мене пролази девојка са Дауновим синдромом и каже ми нежно “Здравооо!” И ја отпоздравим. У главној просторији много њих, свако на неки начин очигледно ометен у развоју, у скупини са васпитачем. Добацују се, помало неспретно лоптом величине оне за пилатес. Сви ми симултано кажу: „Здравооо!”, са осмехом искрених бића која не знају за зло. Њихова доброта ме је дирнула. Као малена дечица су, фини и мирни.
Испоставља се да су наши домаћини од јутрос васпитачи, а ови млади људи су штићеници Дома за ометене у развоју, који издаје половину својих соба као хостел, да би се финансирао сам за себе. Одлазим у купатило, а за мном улази симпатичан младић, готово неприметно ометен у развоју, као Форест Гамп. „Ја сам чуо да сте ви из Србије?” Кажем, јесам. “А ви сте Србин?” Ја кажем, јесам. Не значи аутоматски, нису сви тамо Срби, али ето, ја случајно јесам. Оне ће, са осмехом и климањем главом: “Ааа, разумљиво, разумљиво. А ваша девојка, је ли и она из Србије?” Јесте. “Је л‘ и она Српкиња”. Јесте. “Ааа, разумљиво, разумљиво.” И док се умивам, он ме са осмехом гледа и смишља још питања, а ја га благо и са осмехом упитам да ли би изашао напоље, ја бих да будем мало сам у купатилу? “Ааа, разумљиво, разумљиво”, каже он, са стидљивим осмехом, и излази уз извињење.
Разгледање? На солидно топлих -22, сада већ усред дана, све изгледа као да је апсолутно укочено и замрзнуто. Бело је и препуно светлости. Као бајка, као крај света. Вадим дигитални фото-апарат и установим да је привремено преминуо. Та електроника и није предвиђена да ради на толико ниским температурама, ваљда. Слике? Толико беле и светле да се готово ништа не препознаје.
Новгород је био одувек пркосан и републикански. Они су овде имали и Новгородску Републику и сами су себи бирали кнежеве и људе на функцијама, а титуле се нису наслеђивале. Имали су прве парламенте, које су звали Веће (као на српском!), и парламент је могао да разреши књаза дужности. Вреди видети фреске Теофана Грка. Он је био нешто као средњовековни експресиониста. Када овај иноватор наслика Христа Судију, пожелиш да више не направиш ниједан грех! Много попреко гледају његови Христоси.
Волхов, величине Саве или Дунава, потпуно је залеђен. Личи на ливаду. Небо је светлоплаво, све је препуно светлости. Гледамо две жене које буше рупе у леду и купају се. Једна је дебељушкаста госпоја средњих година, а друга је млада спортисткиња, мишићава као Јелена Исинбајева. Њих две се и сунчају. Јер је суперсунчан дан. Русија!
Неко продаје сладолед на улици. Ја се питам ко га једе. Али, људи купују! Купујемо и ми и сликамо се. Схватам да је замрзивач у коме је сладолед заправо грејач јер мора да загреје сладолед са -28 на -5! Покушавам да оспособим дигитални апарат. Моја сапутница виче: „Хајде, пожури, топи ми се сладолед у руци!“ Одговарам, „Ево, ево“, а онда из њеног смеха сватам да је све то иронија. Топи се, ха ха. Није него.
Жикица Милошевић
